Atmosfera u kojoj danas živimo izgleda kao neprestana borba istine i laži, dobra i zla, vlasti i njenih kritičara. Stavljaju se lisice na ruke neistomišljenicima zbog transparenta ili statusa na društvenim mrežama, novinarima koji objektivno izveštavaju i ljudima koji upozoravaju na stvarne probleme, što otvora prostor za raspravu – gde su u Srbiji granice slobode govora, ko ih utvrđuje, može li baš svako javno da kaže ono što misli i kakve posledice može da snosi?
Da se samo političari pitaju, građani po meri svake vlasti bili bi verni glasači koji ne vide ništa, ne čuju ništa i ne govore ništa. Pravo na slobodu govora dodeljivali bi isključivo svojim istomišljenicima koji potvrdno klimaju glavom, aplaudiraju, mašu zastavama kada im se da znak i zna se koga zaokružuju na izbornim listićima. I tako bi srećno opstajali na vlasti od mandata do mandata…
Međutim jedno od osnovnih ljudskih prava u demokratskim uređenjima jeste sloboda govora, odnosno sloboda izražavanja mišljenja. A mišljenja ima koliko i ljudi. Javni prostor čine svi i oni koji podržavaju i slažu se sa vlašću, oni koji iz straha ili koristi ćute, a i oni hrabri koji je kritikuju i glasno se protive njenim odlukama. Ovo zagarantovano pravo demokratije pripada svima i za sobom povlači družnosti, odgovornosti i ograničenja. Granice slobode govora ustanovljene su Ustavom Srbije, kao i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima u kojoj se navodi „da se sloboda govora može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanje nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanje otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.“
Disciplinovanje glasnih kritičara
U našem ostrašćenom društvu često zloupotrebljavana sloboda govora lako preraste u govor mržnje, a neretko iza izrečenih „istina” kriju se samo klevete, žestoke uvrede i prostakluk. Sa druge strane stavljaju se lisice na ruke neistomišljenicima zbog transparenta ili statusa na društvenim mrežama, novinarima koji objektivno izveštavaju, ljudima koji upozoravaju na stvarne probleme, što otvora prostor za raspravu – gde su u Srbiji granice slobode govora?
Dakle, svako može da piše i govori šta želi, ali ukoliko direktno podstiče na nasilje, ugrožava bezbednost, izražava mržnju, nedvosmislenо preti, može biti priveden i pozvan od strane tužilaštva da da izjavu. Sloboda govora nikoga ne amnestira od onoga što je izgovorio, tako da nečije mišljenje može da bude predmet polemike, ali ne i njegovo pravo da ga iskaže. Ko utvrđuje granice slobode govora, može li baš svako javno da kaže ono što misli i kakve posledice može da snosi?
Istorija se ponavlja
Dok smo živeli još u socijalističkom uređenju u Titovo vreme, pa i kasnije 80-tih godina, deo svakodnevice bile su zabrane knjiga, pozorišnih predstava i filmova, postojanje spiskova nepodobnih i podobnih, montirane optužnice, optužbe na osnovu verbalnog delikta… Ako se pak prisetimo mračnih 90-tih, i to je bio plodan period „treniranja strogoće“ i privođenja onih koji su drugačije mislili od tada aktuelnog režima Slobodana Miloševića. Aktivista Otpora Miloš Gagić koji je hapšen nekoliko puta, čak optuživan za ubistvo funkcionera SPS, nazivan NATO pešadijom i stranim plaćenikom, kaže da današnja privođenja po političkoj liniji veoma liče na ona koje je on doživljavao. Razlika je jedino ta što je danas manja informisanost građana koji ne znaju šta se dešava u svim delovima Srbije, pa najčešće jedino mogu da se oslone na društvene mreže. Nakon svega što je preživeo i dalje veruje da se uvek treba boriti za svoje političke ciljeve i dodaje: „Bilo kakva akcija koju smo organizovali tada je izazivala hapšenja i kada te uhapse niti ti traže podatke niti te mnogo ispituju jer znaju da zapravo nisi opasnost. Mi smo uvek gledali da to bude neka poruka bez nasilja, da se čuje samo drugačije mišljenje. Svojim aktivizmom sam želeo da učinim da vlast bude smenjiva, da ako ne rade pošteno budu organizovani fer izbori. Danas moramo da vodimo računa da ne pređemo granicu i vlast i mi koji smo opozicija vlasti. Svaka represija rađa još veći otpor.“
To da ni danas nije drugačije govore slučajevi mnogih sugrađana čija je izgovorena ili napisana reč u jednom trenutku bila preteška za nosioce vlasti. Samo neki od primera zastrašivanja građana su dve Kragujevčanke kojima su oduzeti transparenti, ljudi u Vranju koji su privođeni zbog nalepnica… Takođe poznat je i slučaj Zorana Čička koji je zvog tvita uhapšen pred svojim sinom. On je proveo u pritvoru 17 sati jer je u ironičniom tvitu pomenuo reč snajper i time ugrozio bezbednost brata predsednika Srbije, Andreja Vučića. Novinarka Ana Hegediš Lalić je provela noć u pritvoru osumnjičena za uznemiravanje javnosti i širenja panike jer je izveštavala o lošim uslovima u Kliničko -bolničkom centru Vojvodine. I dok mnogi novinari i urednici svesno imaju autocenzuru znajući tačno koje vesti treba objavljivati, ako žele da budu u milosti vlasti, Ana je nakon svega rekla da neće prestati da radi svoj posao na način na koji ga radi, naprotiv da je sada još odlučnija!
Hapšenje zbog transparenta
Iako privođenjima i hapšenjima vlast građanima šalje jasnu poruku kako će proći neistomišljenici i kritičari, još uvek ima hrabrih ljudi koji žele da se njihov drugačiji glas čuje. Upravo je takva priča aktivista Lokalnog fronta Valjevo, Željka Trifunovića i Adama Radosavljevića. Oni su privedeni 23. marta 2021. godine dok su pokušavali da istaknu transparent na kome je pisalo „Nisi dobrodošao“ na trasi kojom je trebalo da prođe predsеdnik Srbije Aleksandar Vučić tokom obilaska radova na putu Iverak – Lakovac u zapadnoj Srbiji.
Godinu dana pre toga predednik Vučić je bio u Krušiku i tada je obećao radnicima da neće biti otpuštanja i smanjenja plata. Međutim za samo nekoliko meseci sve to se ipak desilo. „Na žalost danas mnogi radnici koji još uvek rade ne mogu da se leče jer nemaju uplećeno zdravstveno osiguranje. Dešavalo se svašta vezano za Krušik. Uhapšen je naš sugrađanin koji je ukazivao na brojne malverzacije, zloupotrebe i umešanost oca jednog ministra u rad firme koja je izvlačila novac iz Krušika koji je postajao sve veći gubitnik. I pre godinu dana smo imali sličnu akciju. Tada su nam inspektori prišli, pitali nas šta radimo, utvrdili da nismo bezbedonosna opasnost, oglasili smo to preko naše fb grupe i tako se sve završilo.“ priseća se Adam Radosavljević i dodaje da su ove godine ipak procenjeni kao grupa koja ugrožava bezbednost.
„Nas petorica je stajalo sa transparentom na mestu gde se očekivalo da će da prođe predsednik. Nismo čak bili ni na putu, nismo ometali saobraćaj. Policija, navijači ili policajci u civilu su nas priveli stavljaući nam lisice na ruke. Posle hapšenja nas niko nije pitao da damo izjavu niti su nam tražili snimljeni materijal. Dan smo proveli u SUP-u da bi kasnije otišli u tužilaštvo. Mi smo sproveli protest, policija nam hapšenjem samo pomogla da budemo vest i da naša poruka još dalje čuje.“ zaključuje Radosavljević.
Zašto predsednik nije dobrodošao?
Željko Trifunović kaže da predsednik Vučić nije dobrodošao u Valjevo ne zato što su oni loši domaćini već zato što je građanima ugrožen život, dodajući: „Valjevo ima najveću zagađenost vazduha u Srbiji oko 170 dana godišnje, a nekada smo i svetski rekorderi. Predsednik nije dobrodošao i zato što podržava rudnike litijuma u našem kraju zbog kojih će biti zagađena cela Rađevina. Mi smo protiv načina eksploatacije litijuma. Sada nam je zatrovan vazduh, a biće nam zatrovani i zemlja i voda. Ova vlast to radi sistematski.“ ocenio je Trifunović koji kaže da ga hapšenje nije uplašilo već da mu je dalo još veći podstrek da se bori za svoje selo, za svoj grad, državu…
„Mi želimo da se naš glas čuje. Ljudi su neinformisani. Potrebna nam je ozbiljna, stručna rasprava. Rio Tinto je bogata firma koja može da potkupi koga hoće. Treba probuditi svest kod ljudi, objasniti da mi branimo resurse za budućnost ove države. Ako se budemo plašili živećemo u torturi u zagađenoj zemlji. Nećemo ni živeti. Bićemo samo broj, raditi u rudnicima, bez mogućnosti da se lečimo. Ljudi su u strahu, a pritisak je ogroman. Ilustracije radi kada sam se kandidovao na nivou izbora za mesnu zajednicu gradonačelnik je došao u moje selo i rekao ljudima da ako glasaju za mene neće nikada dobiti kanalizaciju.“ objašnjava Trifunović.
Granice slobode izražavanja utvđuju nadležne institucije, pre svega sud, ali nije retkost da je nekada u pitanju subjektivna procena gradskih moćnika, pa da sve zaliči na domaći film Tri karte za Holivud kada lokalni policajac euforično organizuje doček predsednika države, a njegovi strogo kontrolisani građani, počinju da se dele na dva tabora. Na pitanje da li su hapšenja zbog izgovorene ili napisane reči koji ne idu u prilog režimu pokazatelj da je Aleksandar Vučić u panici, Adam Radosavljević kaže je u panici ešalon nekompetentnih ljudi koji su zauzeli državne i javne funkcije dodajući: „Nisu dovoljno kvalifikovani, a na najboljim su pozicijama u svom životu. U panici su jer dobro znaju šta će da izgube. Tu mislim i na poslanike i na odbornike i na Vladu Srbije.“
Na strani zdravog razuma
Da bi došli do nekog pomaka potreban nam je dijalog, kvalitetna rasprava, da čujemo stručne ljude koji su sačuvali svoj integritet koji su na strani zdravog razuma. Na žalost mi kao društvo nikako da stignemo do te rasprave jer se još uvek priča i bori za elementarne slobode. Kada vidimo širu sliku stvarnosti u kojoj mladi nisu toliko zainteresovani za politilu, mnogi građeni su lenji kada je u pitanju akcija, mnogi su samo hrabri i glasni na društvenim mrežama, neki su uplašeni, egzistencija im je ugrožena, nema dovoljno znanja i informacija…postavlja se pitanje Ima li nade?
Dokle god postoje ljudi koji se ne plaše da glasno govore o istini, da upozoravaju na posledice, da postavljaju glasno pitanja i očekuju odgovore, kojima je stalo da se nezadovoljstvo pretvoriti u glasove i konkretnu političku akciju, nazire se svetlost na kraju tunela.
Zaštita slobode izražavanja je od suštinske važnosti za demokratske političke procese, jer ako vlast pohapsi i ućutka sve neistomišljenike, pribojavamo se da će glupost u Srbiji ostati najglasnija.
Jelena Ranković