Povodom Međunarodnog dana demokratije, 15. septembra
Piše: Tamara Tripić, predsednica Upravnog odbora Mreže za demokratski dijalog
Postoje trenuci u istoriji kada se čini da se politička stvarnost ubrzava. Događaji koji su do juče izgledali kao upozorenja postaju činjenice. Ono što je bilo na političkoj margini ulazi u institucije. Rečenice koje su nekada bile neprihvatljive postaju deo svakodnevnog političkog govora, a ono što je počinjalo kao nezadovoljstvo sistemom pretvara se u duboko nepoverenje prema samoj demokratiji. Danas živimo u jednom takvom trenutku.
U Nemačkoj je Alternative für Deutschland (AfD) početkom septembra 2026. ostvario istorijski rezultat na pokrajinskim izborima u Saksoniji-Anhaltu, osvojivši oko 44% glasova i time postali najjača politička snaga. Istovremeno, u Beogradu je samo dan kasnije sahranjen Ratko Mladić, osuđen za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, uz vojne počasti i prisustvo visokih državnih zvaničnika.
Dva događaja, dve zemlje, dva različita politička konteksta. Ali između njih postoji jedna neprijatna zajednička tačka. Šta se događa kada demokratija, koristeći sopstvene slobode, počne da proizvodi političke snage koje te iste slobode dovode u pitanje? I možda još važnije: šta se događa kada političari nauče da je strah efikasniji od nade, podela jednostavnija od dijaloga, a neprijatelj politički korisniji od protivnika? Tu počinje naša priča o savremenom populizmu jer demokratija ne nestaje preko noći. Istorija nas uči da autoritarizam ne mora uvek da dođe spolja da bi srušio demokratiju. Ponekad raste unutar nje.
Adolf Hitler nije došao na vlast tako što je prethodno ukinuo izbore. Nacisti su koristili izbore, parlamentarne institucije, političke koalicije, propagandu, masovne skupove i duboku krizu poverenja u demokratski sistem. Tek nakon osvajanja vlasti počeli su sistematski da demontiraju institucije koje su ih do vlasti dovele. To ne znači da današnju Evropu ili Srbiju treba porediti sa Nemačkom tridesetih godina. Takva poređenja mogu biti istorijski netačna i politički neodgovorna. Ali jednu lekciju ne smemo da zaboravimo a to je da demokratija ne može da pretpostavi da će svako ko pobedi na izborima automatski postati demokrata. Zato je važno razumeti mehanizme, a ne samo ideologije.
Jedan od najmoćnijih političkih mehanizama autoritarnog populizma jeste konstrukcija neprijatelja. Nekada su to bili Jevreji i komunisti. Danas su, zavisno od zemlje i političkog konteksta, to migranti, izbeglice, muslimani, „globalisti“, Brisel, elite, nevladine organizacije, politički protivnici, mediji, liberali, LGBT osobe ili jednostavno — „oni“. Problem nije u tome što demokratija ne sme da vodi ozbiljnu raspravu o migraciji, bezbednosti, granicama, nacionalnom identitetu ili ekonomskim nejednakostima. Naravno da sme. Problem počinje kada se složeni društveni problemi svedu na jednu grupu ljudi koju treba okriviti. Kada se građaninu kaže da njegovu ekonomsku nesigurnost, strah za budućnost ili osećaj gubitka kontrole nije proizvela kompleksna kombinacija ekonomskih i političkih okolnosti, već neki drugi čovek — stranac, izbeglica, „izdajnik“, politički protivnik ili „unutrašnji neprijatelj“. Tada se događa ključna transformacija političkog jezika: protivnik prestaje da bude protivnik i postaje pretnja. A kada protivnik postane pretnja, više nije potrebno da ga ubedimo. Potrebno je samo da ga pobedimo.
Možda je upravo to najveća promena savremenog evropskog populizma. Nova evropska desnica više ne izgleda nužno kao politički stereotip iz prošlog veka. Ona može biti moderna, medijski sofisticirana, obrazovana, institucionalna i savršeno sposobna da koristi jezik savremenog društva. Može da govori o pravima žena, porodici, bezbednosti, zaštiti građana i slobodi, a istovremeno te iste vrednosti koristiti za isključivanje drugih. Giorgia Meloni i Alice Weidel, svaka na svoj način, pokazuju da savremeni populistički konzervativizam više ne mora da odbaci jezik emancipacije. On može da ga preuzme i preoblikuje. To je posebno važno kada govorimo o rodnoj ravnopravnosti. Vidimo da se može govoriti o zaštiti žena od nasilja, a istovremeno migrante predstavljati kao kolektivnu opasnost ili o slobodi žena, a slobodu koristiti kao argument za zatvaranje društva prema drugima. Možemo da govorimo i o porodici, a porodicu definisati tako da neke porodice postanu manje legitimne od drugih.
Zato demokratska borba za rodnu ravnopravnost danas nije samo borba protiv otvorene diskriminacije žena, već borba protiv političke instrumentalizacije ženskih prava. Jer kada se identitet pretvori u političko oružje, svi gubimo mogućnost da budemo građani pre nego što budemo pripadnici neke grupe.
A šta se događa u Srbiji?
Tu dolazimo do nas jer su mehanizmi političke mobilizacije sve sličniji: Strah, podele, identitet, neprijatelj, nepoverenje, kontrola narativa, delegitimizacija institucija i konačno, uverenje da samo jedna politička opcija zaista predstavlja „narod“.
Sahrana Ratka Mladića u Beogradu otvorila je upravo jedno od tih pitanja: kakvu političku funkciju ima način na koji društvo govori o prošlosti? Ako ratni zločinac postaje simbol nacionalnog ponosa, ako se presuda međunarodnog suda predstavlja kao nepravda prema „nama“, ako se žrtve ponovo dele prema nacionalnosti, onda se događa nešto ozbiljnije od istorijskog neslaganja. Ruši se zajednički minimum činjenica na kojima demokratija mora da počiva.
Demokratija ne zahteva da se svi slažemo, ali zahteva da možemo da se složimo da je zločin zločin, da je izborni poraz izborni poraz, da je protivnik politički protivnik, a ne neprijatelj, da je manjina građanin sa jednakim pravima. I da nijedna nacija nema pravo da svoju istorijsku patnju pretvori u dozvolu za negiranje patnje drugih.
A onda dolazimo do još jednog problema jer izbori sami po sebi nisu demokratija. Demokratija postoji samo ako izbori zaista mogu da promene vlast. 09. septembra predsednik Srbije Aleksandar Vučić raspustio Narodnu skupštinu i raspisao parlamentarne izbore za 25. oktobar. Time izborna kampanja više nije mogućnost o kojoj se govori. Ona je počela i zato je sada pravo pitanje kakvu ćemo izbornu utakmicu zapravo imati. Već smo videli kako izgleda kampanja u kojoj uslovi nisu ravnopravni: zloupotreba javnih resursa, funkcionerska kampanja, neravnopravan pristup medijima, pritisci na birače i različiti oblici klijentelizma i političke mobilizacije državnih i partijskih struktura. Već smo videli scene organizovanog dovođenja birača iz Bosne i Hercegovine i možemo očekivati i ono što je možda politički najciničnije: pokušaj da se opozicione liste međusobno sukobe, da se opozicioni birači podele i ubede da je njihov glas besmislen. Jer i apstinencija može postati političko oružje: ako građaninu dovoljno dugo ponavljate da su „svi isti“, da „ništa ne može da se promeni“, da će „oni ionako pokrasti izbore“ ili da je glas za jednu opozicionu listu zapravo glas protiv druge, ne morate mu uzeti pravo glasa, dovoljno je da mu oduzmete veru da njegov glas nešto znači. I upravo tu se globalni i domaći problemi spajaju. Manipulacija strahom, identitetom i nepoverenjem nije samo problem političke komunikacije, ona postaje problem demokratije kada se koristi da bi građani prestali da veruju jedni drugima, institucijama i sopstvenoj sposobnosti da nešto promene.
Zato predstojeći izbori nisu samo pitanje toga ko će osvojiti više glasova. Oni su test da li Srbija može da izađe iz modela u kojem se izbori pretvaraju u potvrđivanje već postojeće političke moći. Izbori bi trebalo da budu praznik demokratije, a predugo ih pretvaramo u prljavo bojno polje na kojem se ne nadmeću samo ideje i programi, već i novac, institucionalna moć, medijska dominacija, stranačka infrastruktura i sposobnost da se građani ubede da je drugačiji politički izbor opasan, uzaludan ili nemoguć.
To nije ravnopravna politička utakmica, već utakmica u kojoj jedan igrač raspolaže gotovo svim polugama sistema, dok drugi pokušava da se takmiči prvenstveno idejom, energijom i poverenjem građana. I zato ovi izbori moraju biti poslednji izbori pod ovakvim uslovima. Ne zato što neko treba unapred da zna njihov rezultat. Naprotiv, Zato što je demokratija nezamisliva bez neizvesnosti ishoda. Ako jedna politička opcija ima institucionalnu, finansijsku, medijsku i organizacionu prednost toliku da drugi ne mogu ni približno da joj pariraju, onda više ne govorimo o demokratskom takmičenju u punom smislu te reči. Ne postoji demokratija bez mogućnosti smene vlasti.
Jedna od velikih grešaka liberalnih demokratija jeste što su demokratiju prečesto svodile na procedure: imamo izbore, imamo parlament, Imamo više partija, imamo slobodu govora, dakle, imamo demokratiju. Ali demokratija je mnogo više od toga. Slobodni izbori nisu samo mogućnost da glasamo. Oni podrazumevaju da građani imaju pristup različitim informacijama, da opozicija može da se organizuje, da institucije mogu da kontrolišu vlast i da rezultat izbora može stvarno da promeni vlast. Sloboda govora nije samo pravo da kažemo ono što mislimo. Ona podrazumeva i prostor u kojem drugi imaju jednako pravo da odgovore. Demokratija nije samo pravo većine da odluči. Ona je i obaveza većine da ne uništi prava manjine. U tome je razlika između demokratije i puke vladavine većine.
I upravo ovde ne želim da završimo pričom o strahu jer ako je populizam uspešan zato što građanima nudi jednostavne odgovore na stvarne strahove, onda demokratski odgovor ne može biti da ljudima kažemo da nemaju razloga da se plaše. Moramo da im ponudimo nešto bolje od straha, moramo da ponudimo mogućnost da građani ponovo poveruju da mogu da utiču na sopstveni život i društvo u kojem žive. A to znači institucije kojima mogu da veruju, medije kojima mogu da veruju, izbore čiji rezultat zaista može da promeni vlast I politiku koja ne traži neprijatelja svaki put kada nema odgovor. Za to nam je potreban demokratski minimum koji mora da bude važniji od partijskog maksimuma. Možemo da se razlikujemo oko poreza, ekonomije, Kosova, Evropske unije, migracija, energetike ili bilo kog drugog političkog pitanja, ali moraju da postoje zajedničke crvene linije: nema političkog nasilja, nema ugrožavanja izbornih procesa, nema dehumanizacije političkih oponenata, nema relativizacije ratnih zločina, nema zloupotrebe institucija za partijsku korist, jer građani moraju da imaju osećaj da njihov glas ima smisla.
Demokratija nije gotov proizvod i zato je 15. septembar važniji nego što izgleda. Međunarodni dan demokratije nije dan kada samo da slavimo ono što smo već postigli, već dan kada treba da pogledamo koliko je demokratija otporna. Ona nije jednom osvojena sloboda koju zauvek posedujemo, već sistem koji mora svakodnevno da se brani institucijama, pravilima, odgovornošću, građanskim učešćem i spremnošću da prihvatimo političku različitost.
Najveća opasnost za demokratiju možda nije političar koji otvoreno kaže da ne veruje u demokratiju. Takav političar je barem jasan. Mnogo je opasniji onaj koji kaže: „Ja samo radim ono što narod želi.“ A onda počne da objašnjava ko zapravo pripada tom narodu. Jer demokratija ne umire kada na izborima pobedi politička opcija koja nam se ne dopada. Demokratija umire kada pobedniku više nije dovoljno da pobedi — već želi da posle njega više niko ne može da pobedi.
Zato je naša odgovornost veća od jednog izbornog ciklusa jer alternativa populizmu nije tišina. Alternativa strahu nije naivni optimizam, Alternativa strahu je poverenje. Poverenje da institucije mogu da rade, poverenje da izbori mogu da promene vlast, poverenje da naš glas nešto znači.
Zato na ovaj Međunarodni dan demokratije ne treba samo da pitamo šta ugrožava demokratiju već i šta smo spremni da uradimo da je sačuvamo. Jer demokratija možda jeste ranjena, ali nije poražena sve dok građani veruju da njihov glas vredi i dok postoje ljudi spremni da brane institucije, slobodu i jednakost.
Strah možda može da mobiliše, ali samo nada može da izgradi demokratsko društvo i zato pitanje nije da li demokratija može da preživi ovo vreme već hoćemo li mi biti dovoljno hrabri da je sačuvamo.