Posle više od 4 meseca nakon održavanja (odloženih) izbora dobili smo novu Vladu Republike Srbije. Novu Vlada Aleksandra Vučića, jer teško se može reći da bilo ko drugi ima uticaj na nju iako će je formalno voditi Ana Brnabić.
Posle održanih predsedništva ove stranke u tri čina – saznali smo i ko će biti oročeni ministri. SNS vlade karakteriše izrazit personalni diskontinuitet i Vučić je birao jedan deo ministara samo da bi nervirao opozicionu i Tviter javnost.
Iako se partijski sastavi Vlade nisu menjali previše za ovih osam godina, odnosno SNS i SPS su sve vreme u nekakvoj koaliciji, do 2013. su bili prisutni ministri URS-a i evo sada je prisutan ministar iz SPAS-a, previše je organizacionih promena za ovih osam godina. Činjenica da je kroz Vučićeve vlade prošlo čak 59 ministara i da niko nije ministar sve vreme u istom ministarstvu, govori nam u stvari kolika je organizaciona nestabilnost Vučićevih vlada. Ako se politički akteri u Vladi ne menjaju, za očekivati je da postoji neka vrsta institucionalne stabilnosti kako bi se oni svakodnevni upravni postupci redovno sprovodili. Ako znamo da se prilikom promena ne menjaju samo ministri već i državni sekretari, pomoćnici ministara i većina onih koji bi trebalo da koordinišu upravne poslove – onda neke od činjenica dodatno zabrinjavaju i govore o organizacionoj nestabilnosti za ovih osam godina. Neki od podataka Vučićevih vlada u prethodnih osam godina: Za 8 godina Srbija je imala 59 različitih ministara. Samo 6 ministarstva nije menjalo svoju organizacionu formu (isti resor, bez oduzimanja ili dodavanja resora i poslova: ministarstva odbrane; unutrašnjih poslova; prosvete, nauke i tehnološkog razvoja; zdravlja; kulture i medija; omladine i sporta). Rasim Ljajić je bio jedini ministar koji je sve vreme vodio isto ministarstvo (pridodat mu je turizam u nadležnost 2014. godine) do ove nove Vlade. Ministri koji sada najduže ministruju u istom resoru su Vanja Udovičić (omladina i sport od 2014. godine), Branislav Nedimović (poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda – od 2016. godine, izuzeta zaštita životne sredine 2017. godine) i Jadranka Joksimović (evropske integracije – prvo bez portfelja od 2016. godine zadužena za evrointegracije, a od 2017. i ministarka). U odnosu na Vladu nakon prethodnih izbora 2016. – na potpuno istim pozicijama i sa istim resorima su samo ministri Udovičić i Lončar. Ako se pretpostavi da je nominacija za ministra upućenost u posao koji bi trebalo da radi, onda imamo veliki broj ministara koji su izuzetno svestrani. Čak 12 ministara je menjalo resore, a neki čak i 4 puta. Aleksandar Vulin je bio ministar bez portfelja zadužen za Kosovo i Metohiju, ministar rada, zapošljavanja, socijalnih i boračkih pitanja, ministar odbrane i sada ministar unutrašnjih poslova. Resore su menjali i Ivica Dačić, Dušan Vujović, Goran Knežević, Slavica Đukić Dejanović, Aleksandar Antić, Zorana Mihajlović, Velja Ilić, Zoran Đorđević, a sada su to uradili i Nebojša Stefanović, Nikola Selaković i Branko Ružić. Aleksandar Vučić često gradi narativ o zlatnom dobu u ekonomskom razvoju Srbije, lideru u rastu BDP-a, punoj kasi, suficitu itd. Tome u prilog teško da može da ide činjenica da ministre privrede menjamo u proseku na 14 meseci (7 ministara privrede za 8 godina: Dinkić, Radulović, Mirović, Sertić, Vujović, Knežević i sada Anđelka Atanasković) i ministra finansija na svaka 24 meseca (4 ministra finansija: Dinkić, Krstić, Vujović, Mali uz jedno vreme i vršenja dužnosti Ane Brnabić). Ministre odbrane i ministre lokalne samouprave menjamo na svakih 16,5 meseci, odnosno 6 ministara je promenjeno za 8 godina (ministri odbrane: Vučić, Rodić, Gašić, Đorđević, Vulin i sada Nebojša Stefanović; ministri lokalne samouprave: Kalanović, Mirović, Udovički, Brnabić, Ružić i sada Marija Obradović). Ministre prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, kao i zaštite životne sredine menjamo na svakih 20 meseci (ministri prosvete: Obradović, Jovanović, Verbić, Šarčević i sada Branko Ružić; ministri zaštite životne sredine: Mihajlović, Bogosavljević Bošković, Nedimović, Trivan i sada Irena Vujović).
Ova Vlada je dobila i ministre za nerviranje opozicione i Tviter javnosti (svako iz svoje perspektive). Ne postoji nijedan drugi razlog zašto su ministarska mesta dobili Tomislav Momirović, Ratko Dmitrović i Gordana Čomić. Nažalost, ali i to je kriterijum. I Vučić je pokazao da može i time da se bavi. Delom bih ovde mogao da dodam i Dariju Kisić Tepavčević, mada kod nje više preovlađuje već dobra porodična povezanost sa članovima SNS-a i sumnjivi poslovi o kojima je BIRN pisao. Svakako, troje prvo navedenih služe samo da društvene mreže „bruje“ o njima i tu se cela priča završava.
Više puta sam rekao – meni je važno ko su ministri iz jednog jedinog razloga – da vidim koje će to pojedince (pravi) novinari da maltretiraju pitanjima na konferencijama za medije i jedva čekam npr. da vidim Žaklinu Tatalović ili Tanju Aleksić na konferencijama za medije novih ministara. I tu se cela priča o tome završava.
Piše: Boban Stojanović, politikolog