Nedavni izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije na putu ka EU za 2020. godinu nije ostavio baš puno razloga za optimizam. Ovog puta, pored standardnih “packi” zbog manjka vladavine prava, Srbiji je posebno zamereno stanje u medijima i u pravosuđu. Do skora je 2025. godina figurirala kao godina u kojoj Srbija može da se nada da će postati član Unije. Međutim, u poslednje vreme po izjavama naših zvaničnika taj rok je pomeren na 2027. godinu. Gde je “zapelo” na evropksom putu, šta još moramo reformisati da bismo postali punopravni član EU i da li ćemo morati da priznamo nezavisnost Kosova da bismo došli do tog, barem zvanično proklamovanog, cilja? O ovim i ostalim temama vezanim za evropske integracije Srbije razgovarali smo sa Vladimirom Međakom, potpredsednikom Evropskog pokreta u Srbiji. 

  1. Neki poznavaoci prilika su izveštaj EK o napretku Srbije u 2020. godine ocenili kao „najteži“ po našu zemlju, do sada. Kakvo je Vaše mišljenje?

izveštaj je realan, a mogao je da bude i kritičkiji da je bilo želje u Evropskoj komisiji. Sve što je u njemu rečeno, stoji, tako da je više problem u stanju stvari u Srbiji nego u samo izveštaju. On je samo ogledalo stanja, ne uzročnik stanja, kako bi želeli da ga prikažu. 

U političkom kriterijumu (tu se nalaze pravosuđe, borba protiv korupcije, borba protiv organizovanog kriminala, sloboda govora i reforma državne uprave), naša ocena spremnosti za članstvo je 2.2 na skali od 1 do 5 i tu se nismo pomerili od 2018. Pri tom jedino reforma državne uprave je dobila ocenu 3, sve ostale oblasti ocenu 2 i tu nema napretka već godinama.

U ekonomskom kriterijumu (postojanje tržišne privrede i sposobnost izdržavanja pritiska konkurencije na jedinstvenom tržištu EU) smo najdalje odmakli i tu nam je prosečna ocena 3.25. Tu je zabeležen napredak sa 3.00 na 3.25 u 2020. godini

U trećem (pravnom) kriterijumu u 35 poglavlja naša ocena spremnosti je 3.03 i tu smo se pomerili sa 3.00 u 2019.

Sve ovo zajedno, posle šest godina pristupnih pregovora ne daje dobru sliku. Država koja želi da uđe u EU, ovakve ocene sebi ne može da dozvoli

Evropska komisija je 2011. godine, ocenjujući zahtev Srbije za prijem u EU, utvrdila da Srbija može za pet godina u dodatne napore da bude spremna za članstvo. 

Hrvatska je za šest godina pregovore završila. Mi nismo došli no do polovine, pri tom ništa od ovoga nema veze sa pitanjem Kosova, koje se često koristi kao izgovor slabog napretka.

  1. Do skora je u izjava najviših zvaničnika Srbije 2025. godina figurirala kao godina u kojoj će Srbija moći da pristupi Uniji. Od skora se taj rok pomerio na 2027. Da li je to realno i ako jeste – šta bi Srbija sve trebalo da uradi do te godine kako bi postala punopravna članica EU?

Da bi Srbija postala članica EU 1.1.2026, poslednje poglavlje mora biti zatvoreno decembra 2023, što znači da ceo posao mora biti gotov do septembra 2023. Uz predsedničke izbore 2022, to znači da ostaje 27 meseci da se završi ceo posao oko pregovora, tj. da Srbija otvori 16 poglavlja i zatvori 32 (Poglavlje 34 Institucije ne računamo jer tu nema pravnih tekovina EU sa kojima treba da se usaglašavamo).

U ovom trenutku Srbija ima ozbiljna kašnjenja. Harmonizacija zakonodavstva za 2018 i 2019 je na nivou od 49% ostvarenja sopstvenog plana. Za 2016 i 2017 uopšte nemamo izveštaje šta je urađeno, verovatno jer su rezultati još lošiji pa se to sakriva.

Mada je neobjaviljvanje podataka još gori pokazatelj manjka napretka od loši statističkih rezultata. 

Sve to se dešava u uslovima kada Vlada ima komfornu većinu od skoro 150 poslanika u period 2016-2020 sa vrlo povoljnom ekonomskom konjukturom u EU I Srbiji.

Period 2016-2020 je bio idealni period da Srbija dođe na korak od članstva. Taj period je bespovratno propušten.

Uz ovakva kašnjenja, i činjenicu da Srbija još nije na polovini pregovora, teško je zamisliti da se za 27 meseci uradi posao koji nije urađen za prethodne 4 godina, i to sada u uslovima COVIDa koji predstavlja značajno ograničenje i ljudsko i finansijsko.

Ipak glavna ograničenja su pre svega političke prirode, odnosno pad demokratija, urušavanje instituticija. Ovo je ujedno i dodatni odgovor na Vaše prvo pitanje.

Srbija je 2014. godine počela pregovore kao slobodna država sa polukonsolidovanom demokratijom, prema standardima Freedom house. 2020. godine Srbije je polu-slobodna država sa tranzicionim/hibridnim režimom. Srbija danas ima najniži indeks demokratije (prema Freedom House metodologiji) od demokratskih promena 2000. godine. Prema Reporterima bez granica, Srbija je 2014 bila 54. rangirana država na svetu po slobodi govora (od 180). 2019 smo držali 90 mesto.

Prema članu 2 Ugovora o Evropskoj uniji, Unija se zasniva na vrednostima „…slobode, demokratije, vladavine prava…, te vrednosti su zajedničke državama članicama u društvu u kom preovlađuju pluralizam, zabrana diskriminacije, tolerancije, pravda, sloboda, solidarnost i jednakost muškaraca i žena“. 

Iz pomenutih izveštaja Srbija upravo beleži dramatičan pad u osnovnim vrednostima na kojima se zasniva EU. EU isto čita i uzima u obzir iste te izveštaje.

Ovakvo stanje nas nikako ne kvalifikuje za članstvo EU i značajno slabi kredibilitet našeg zahteva za prijem u EU. Da bi postali člamica EU, ove stvari moraju da se dramatično poprave.  

  1. Mnogi zameraju aktuelnoj skupštinskoj većini i predsedniku Republike da zapravo ne žele da iskreno sprovedu reforme kako bi Srbiju pripremili za ulazak u Uniju i da im ovakav „limb“ u napredovanju ka Uniji odgovara. Da li su takve ocene preterane? 

Period 2014-2020 je bio idealan za ulazak u EU. Srbija je imala sve uslove, da uradi svoj deo posla, kako bi sama, na unutrašnjem planu bila spremna za članstvo u EU. Blizina Srbije članstvu u EU, na osnovu objektivnih pokazatelje (broja otvorenih i zatvorenih poglavlja, ocena u Godišnjem izveštaju) govori da nismo prešli polovinu puta. U nedostatku objektivnih prepreka, manjak napretka se može opravdati samo manjkom želje da se posao uradi. Srbija ima jasno definisane kriterijume za članstvo u svakom poglavlju, tzv merila, za otvaranje ili zatvaranje poglavlja. Ništa nas ne sprečava da ih ispunimo merila, ona nisu vezana za Kosovo ili teške spoljnopolitičke odluke.  

  1. Kako pitanje Kosova utiče na pristupne pregovore?

Pitanje Kosova mora da se rešava jer zamrznuti konflikt može da odmrzne svako, kad to njemu odgovara, a onda je Srbija uvek u reaktivnoj poziciji iščekivanja šta će neko da uradi, kako bi mi reagovali. Događaji u Nagorno-Karabahu to pokazuju. Srbija je svesna potrebe za pravno obavezujućim sporazumom sa Prištinom od 2014, i na njemu se radi. Dijalog sa Prištinom je daleko odmakao i u mnogo čemu otišao dalje nego pregovori o pristupanju. Čini se iz izjava da je taj sporazum bliže nego što to na površini ili u medijima izgleda. 

Nažalost pitanje Kosova se dosta često koristi kao pokrivalica, tj opravdanje za manjak napretka u pristupnim pregovorima i svaki put kad od EU dobijemo primedbu na nepostojanje napretka u vladavini prava i spoljnoj politici, da se to kod nas prevodi da nas koče zbog borbe za Kosovo. Takođe, celokupno pristupanje EU se u domaćim medijima svodi na pitanje da li će Srbija priznati Kosovo, kako bi sutradan ušla u EU. Sutra da se pitanje Kosova, reši, Srbiji i dalje ostaje veliko pitanje vladavine prava i mogućnosti funkcionisanja u okviru EU. Vladavina prava u EU danas dobija novu dimenziju, kao što možemo i da vidimo iz procesa usvajanja budžeta EU i odnosa EU prema tom pitanju u Poljskoj i Mađarskoj. Ni jednoj novoj članici neće biti gledano kroz prste kad je vladavina prava u pitanju, pa ni Srbiji (bez obzira ne rešavanje pitanja Kosova). Sve što EU radi da bi ojačala vladavinu prava u samoj EU, biće bez umanjenja primenjeno na nove države članice.

  1. Prema istraživanju javnog mnjenja CEAS-a i CESID-a iz jula ove godine, da se tada organizovao referendum za pristupanje Srbije EU najmanje 51% građana naše zemlji bi glasalo „za“. Kakvo je Vaše mišljenje o ovoj brojki? Mislite li je da će ovaj procenat rasti u godinama koje dolaze?

Građani Srbija imaju vrlo slab pristup proverenim i tačnim informacijama, generalno,  a posebno kad je EU i odnosi Srbije i EU u pitanju. Javna debata o EU ne postoji, ni na RTSu  pogotovo ne na drugim televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Narodna skupština je od 2014. godine u obavezi da dva puta godišnje na plenarnoj sednici raspravlja o napretku Srbije na putu ka EU, ali se to nikad nije desilo

U takvom okruženju, građani su izloženi lažnim vestima, poluinformacijama, anti EU kampanji koja dolazi u dobrom delu i od Vlade i pro Vladinih tabloida.

Državno rukovodstvo šalje vrlo loše poruke o EU, dok se ne plasiraju pozitivne  informacija o EU i odnosima Srbije i EU. Srbija je već sada veoma integrisana u EU, ali se to građanima ne komunicira. Najbitniji sporazum sa EU (Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju) su najviši državni funkcioneri više puta označili kao „najgori sporazum ikada“ da bi se par dana kasnije hvalili porastom izvoza i dolaskom stranih insvestitiora, pri čemu je taj Sporazum osnov za to, ali se građanima to nikad ne saopšti. 

Objavili smo „smrt evropske sollidarnosti“ u martu da bismo se samo para meseci kasnije prijavili za sredstva iz Evropskog fonda solidarnosti, zaboravljaljući 4 milijarde evra bespovratne pomoći dobijene od EU u periodu 2001-2019 i pomoć posle poplava 2014. godine. 

Građani Srbije su 2019 godine 9 meseci bili izloženi kampanji lažnih vesti da Srbija ulazi u Evro-azijsku ekonomsku uniju, prikazujući građanima da nam je sve jedno hoćemo li u EU ili EAEU i da ćemo ozbljno nauditi EU i NATO ako uđemo u EAEU. Razlika u političkim vrednostima je značajan između te dve grupacije, a da ne pričamo da Srbija plasira 65% svog izvoza u EU a 5% u EAEU. Pri tom bi ulazak Srbije u EAEU doveo Srbiju do bankrota države i do kolapsa privrede. Na kraju je, posle oštre reakcije iz EU, objašnjeno da Srbija ipak potpisuje samo Sporazum o slobodnoj trgovini sa EAEU, što nikad nije ni bilo sporno jer Srbija već ima takve sporazume sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom.

U takvoj situaciji, pro-evropska orijentacija građana Srbije se još i dobro drži. Potrebno je da država i mediji počnu građanima da daju prave i potpune informacije, a ne da plasiraju polu-informacije ili dezinformacije, koje gode njihovom uhu i političkom rejtingu, jer dezinformisanje građana će pre ili kasnije doći na naplatu, celoj državi.

Razgovarao: Marko Pantić