U stvarnom pravu postoji postoji način na koji se zaobilaze dugotrajni i mukotrpni svojinski odnosi – procesnim tehnikama. Bolje je podići državinsku (posesornu) tužbu, nego ići na svojinsku. Kod državinske, ne ulazi se u pravnu suštinu spornog pitanja, već se štiti poslednja mirna državina, ali i sama zaštita mnogo kraće traje.
Kada je potpisan Prespanski sporazum Zoran Zaev je taj čin predstavio kao potez kojim se otklanja neprijatna okolnost grčko–makedonskog spora i nakon čega će (BJR) Makedonija, odnosno Severna Makedonija zakoračiti ka NATO-u i integrisati se u EU. Taj korak nije imao veliki odjek, a od integrisanosti u EU jezičkim tumačenjem dolazimo do toga da se to već ostvaruje – integracijom u Bugarsku, koja je formalno članica EU.
Iako se u slučaju spora sa Grcima osnovano može postaviti pitanje da li je afirmacija makedonskog nacionalnog identiteta preambiciozno postavljena, toliko da se može poistovećivati sa Aleksandrom Makedonskim, to je svakako prethodno pitanje koje je već rešeno. Kada se već ušlo u taj proces nazad više nije moglo.
Sada su tu Bugari, koji upućuju zvaničnu notu kako Makedonci ne mogu u EU, a da slave Tita (diktatora) te da je rezolucijom Kominterne iz 1934. stvorena posebna makedonska nacija. Zaev je na to odgovorio, suočen vetom Bugarske u pristupim pregovorima EU, kako su bugarski anrifašisti mimo male vladajuće grupice bugarskih fašista oslobodili Skoplje, zajedno sa Makedoncima.
Vrlo emotivno i potresno bi mogle da zazvuče ove istorijske kreacije, koje se prelivaju u kakofoniji izraza od kojih su na prvom mestu – fašisti i antifašisti, da su današnji vizionari na Balkanu svesni jedne činjenice – istorija ne počinje od ovog momenta ali se i ne završava sledećeg.
Istine radi, i bugarski fašisti i bugarski antifašisti bili su saglasni po jednom pitanju – makedonskom. To pitanje je bilo toliko izraženo nakon nemačke okupacije da je i u samoj KPJ tokom rata došlo do neposlušnosti, te da je Pokrajinski komitet KPJ za Makedoniju na čelu sa Šarlom Šatorovim svoj rad priključio Komunističkoj partiji Bugarske. CK KPJ na čelu sa Josipom Brozom Titom odlučno se suprotstavio ovakvim težnjama, te mu je pošlo za rukom da promeni pokrajinsko rukovodstvo i sa Lazarom Kališevskim istorijske procese Makedonije usmeri ka drugom pravcu.
Ovakvo postavljanje Bugarske nije slučajno. Dokazivanjem da je makedonska nacija veštačka, te da su u osnovi Makedonci imaju bugarski koren, pored stilskog primera fašizma (po važećim standardima) predstavlja i svojevrstan državinski postupak. Njegov cilj je da dokaže da su Bugari oduvek tamo, da tamo mirno žive, te da shodno tome fakticitet jeste u njihovim rukama i da je svojinsko pitanje trenutno irelevantno. Dokazivanje istorijskog postojanja koje histerično prelazi u najbezočniju falsifikaciju i mitomaniju posledica je potrebe novih ili obnovljenih državnosti da izgrade ili dopune svoje istorijsko biće. To što tom prilikom stradaju istina i zdrav razum i nije centralno pitanje današnjice, ako se uzme da živimo u vremenu instant stavova i ekspres – odluka koje se niti analuziraju niti podležu odgovornosti. Uostalom, to se i vidi kada jedan premijer krivotvori istoriju na štetu sopstvenog naroda, pucajući istom u noge.
Piše: Aleksandar Marjanović, diplomirani pravnik