Vreme u kome živimo je jedno od najdinamičnijih koje istorija beleži. Korona virus se pretvorio u „iznenandno propitivanje“ čitavog jednog sistema, civilizacijskih normi, svega onoga što smo do sad postigli kao čovečanstvo. Individualistički Zapad, kolektivistički Istok, siromašni Jug i uređeni Sever, svi su sada u „školskim klupama“, a ispitivač je često nemilosrdan i prepun trikova, tako da došaptavanje, foliranje i prepisivanje od druga iz klupe, ne daje rezultate. Greške u odgovorima mere se ljudskim životima, slamanjem ekonomija i socijalnim nezadovoljstvima. 

Isprva, kakve sve ovo veze ima sa levicom? Gde je zapravo savremena levica? Levici je upravo u fokusu ljudsko društvo, njen zadatak jeste „mali čovek“, preraspodela svega i podređivanje potreba tom istom „malom čoveku“. I ako uzmemo za pravo da pravimo kojekakve istorijske analogije, složićemo se da je ova pandemija jedan mega događaj, poput sličnih u istoriji. Definitivno jedan događaj koji će dosta toga ostaviti iza sebe. Svaka promena može da donese dobre stvari, ali ih na neki način i naplaćuje. 

Uzmimo primer levice u Britaniji posle Drugog svetskog rata. Vilijam Beveridž, u naučnim krugovima poznat je i kao „otac države blagostanja“, sačinio je izveštaj 1942. godine u kome je predvideo ekonomsku i socijalnu obnovu države koja je već tada bila u velikim dugovima, a sve to propraćeno ogromnim socio-ekonomskim nejednakostima. Ako je Beveridž „sneo jaje“, Klement Atli, par godina posle Beveridžovog izveštaja, iz tog jajeta izlegao je pile. Atli je na britansku pobedu u ratu više posmatrao kao onu Pirovu protiv Rimljana. Ceo posrnuli sistem, bombardovani gradovi, visok stepen siromaštva i gubitak položaja velike svetske sile, naterali su Atlija i njegov tim da sačine pakete ozbiljnih socio-ekonomskih reformi, koje su imale cilj pravednije, zdravije i pismenije društvo. Ovaj program ugušiće Margaret Tačer, osamdesetih godina, aludirajući na obavezu prema vladavini tržišta i profitu, kao opštem cilju ekonomije, a za ostalo će se pobrinuti „nevidljiva ruka tržišta“, koja treba da se suprotstavi državnim instucijama, jer se njihovim kvarenjem dolazi do uspostave monopola. Dakle pojedinac ispred kolektiva, profit ispred sigurnosti, „lična sreća“ ispred „opšteg blagostanja“. 

Reganizam-tačerizam, slom SSSR-a, a onda i „Treći put“ predvođen Klintom i Blerom, stavili su tačku na staru levicu. Sada levica mora da prihvati tržišnu ekonomiju, da se odrekne štrajkova, širokoh primena javnih servisa za sve itd. „Nova levica“ je tako obično zaokupljena politikom identita, rodnom ravnopravnošću, zelenim pitanjima ili tematskim protestima, koji se tiču pojedinačnih, a ne opštih pitanja koje tište društva i države. 

Međutim, treba se vratiti na tekuću pandemiju i tu „nemilosrdnu učiteljicu“ koja ispituje navedene učenike. Sebični, samodovoljni egocentrici ne dolaze u obzir – korona napada i njih. Mase i protesti opštenezadovoljnih takođe su upitni, jer se virus i tu širi. Ekonomija mora da živi, jer zavisi od ljudskih života, a sa druge strane i ti ljudski životi zavise od ekonomije. Nevidljiva ruka tržišta neće očito rešiti ništa sama od sebe, jer su oči javnosti uprte u državu – donošenje odluka „odozgo“ i pragmatične, a teorijsko-filozfoske mere. 

U većini evropskih zemalja na vlasti su centrističke i centar-desno partije, koje su pre par godina zagovarali mere štednje, ekonomsku liberalizaciju i sve ono što je u osnovi manje ili više desni kapitalizam. Cenilo se isključivo ono što donosi novac „sad i odmah“, ali kao da se nije obraćala pažnja na „višu cenu“ tog profita, koji dolazi u godinama ispred nas. Tu politiku prekinula je kriza izazvana korona virusom i sada se ta politika štednje pretvorila u politiku aktivne potrošnje, jer svaka bolest uvek ispostavlja račun. 

Mislim da je vreme da se levica vrati strankama, programima, da gleda kako da pomogne društvu i državama. Stiče se utisak da levičara ima, ali da levice nema, već tu neku imaginarnu levicu predstavljaju levičari, pojedinci, koji često lutaju teoretskim pravcima, kao da treba da pišu romane, a ne da se zaista ukljauče, programski, nesebično i pomognu čovečanstvu danas. Sa druge strane, niko ne treba da se „gadi“ takve vrste pomoći. Odavno je prošlo vreme žestokih klasnih borbi, Hladnog rata i revolucionarnih zanosa. Neki minimumi su ipak postignuti. Da li su oni dovoljni, to je sad neka druga tema, ali nerelano je reći da ih nema. 

Mislim da se danas dešava „istorija“ koliko god to populistički zvučalo, da smo mi „njena deca“ i da našoj moramo da ostavimo u nasleđe bar malo više, i sloobodnije i sigurnije, od onoga što smo zatekli. Sve ostalo je egocentrizam i razmaženost. Jer lične sreće neće biti, bez opšte sigurnosti, a ni opšte sigurnosti, bez lične sreće. 

Piše: Nemanja LJ. Jovanović, istoričar

Leave a Reply

Your email address will not be published.