(ZA)USTAVNO VREME)

211

Piše: Aleksa Nikolić, asistent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu na predmetu Ustavno pravo

Doterivan portret retko kad zadovoljava, pisao je Sidni Lou, istaknuti engleski konstitucionalista i politikolog. Ovu metaforu sam imao na umu sve vreme pre nego što sam pažljivo pročitao nacrt predloga ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa koji je utvrdio Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo na 56. sednici održanoj 6. septembra 2021. godine. Zašto mi se baš ova misao motala po umu? Zato što doterivan portret, koliko god da je u pitanju dobra restauracija, u sebi krije određene slabosti. Najpre, da li je sâmom restauracijom odnosno doterivanjem došlo do narušavanja i gubljenja vernosti originala i drugo, da ta ,,korekcija” neće odgovarati prvobitnoj slici. Isto je i sa Ustavom. 

izvor: Yucom

Restaurator je u slučaju predloženih amandmana zaista bio na nivou zadatka. Već na prvo čitanje teksta akta o promeni Ustava Srbije jasno je da je i kvalitativno i kvantitativno u pitanju dobro rešenje. Ukupno trideset ustavnih amandmana u najvećoj meri je uspelo da odgovori i prevaziđe sve slabosti (prvobitnog, a još uvek važećeg) Mitrovdanskog ustava iz 2006. godine. Po svemu sudeći, nove promene će (makar) formalno omogućiti nezavisnije sudstvo. Međutim, da bi sudstvo zaista bilo nezavisno i da bi institucije zaista sprovodile svoja ovlašćenja, potrebni su slobodni i samostalni ljudi u tim institucijama, lepo je primetio Marko Pantić.

,,Temelj“ u izgradnji moderne, pravne države predstavlja ustavno garantovanje podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. I premda je Aleksandar Fira smatrao da podela vlasti ovako precizno određena postoji ,,samo u knjigama i profesorskim glavama“, njeno garantovanje obezbeđuje minimum pravne sigurnosti i vere u nezavisnosti i nepristrasnost državnih organa. Postojeće ustavno rešenje, koje u čl. 4. st. 3. navodi da se ,,odnos tri grane vlasti zasnova na ravnoteži i međusobnoj kontroli“ možda predstavlja brzopletu i lošu formulaciju, ali u sebi ne garantuje nezavisnost sudskoj vlasti. Tekst akta o promeni ustava ispravio je ovu ,,grešku“ navodeći da se odnos tri grane vlasti zasniva na međusobnom proveravanju i ravnoteži, što predstavlja daleko bolje rešenje od postojećeg, iako je možda elegantnije bilo da se zadrži stara formulacija i da se samo ispravi tako što bi umesto ,,odnosa tri grane vlasti“ bilo navedeno ,,odnos zakonodavne i izvršne vlasti“. No, to je ipak samo pitanje stila. 

Način izbora odnosno imenovanja sudija predstavlja ,,stub“ izgradnje i garantovanja nezavisnosti sudske vlasti. Kako bi se prilikom izbora sudija obezbedila što veća autonomija i depolitizacija ove grane vlasti nasuprot zakonodavnoj i izvršnoj, većina uporednih ustavnih rešenja predviđa da posebno telo (pravosudni savet) učestvuje u odabiru sudija, u skladu sa poštovanjem načela stručnosti. Konačno, i naš ustavotvorac je poklonio ,,puno poverenje“ Visokom savetu sudstva. Ubuduće se najpre garantuje stalnost sudijske funkcije (i ukida postojeći probni mandat) a izbor sudija se dalje uređuje zakonom, što nije loše rešenje jer de facto označava da će to činiti VSS. 

Naposletku, ,,krov“ u ,,izgradnji“ nezavisnosti sudske vlasti trebalo bi da čini Visoki savet sudstva (VSS). On je za sada jedno visoko politizovano telo u čijem sastavu je 11 članova, od kojih 8 bira Narodna skupština, a preostala tri su Ministar pravde, predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine i predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Tvorci predloga Ustava su ovde napravili najveći iskorak propisavši da će se u sastavu VSS-a naći 6 sudija i 5 ,,istaknutih pravnika“ – čime je primat u ovom telu zaista poveren sudskoj vlasti i to na najbolji mogući način. Ako je do sada VSS bio na ,,opasnoj a naokolo lagodnoj nizbrdici“, sada ima (ustavnu) šansu da se nađe na ,,izglednoj ali i napornoj uzbrdici “(Zoran Tomić). Sve normativne smetnje su i definitivno otklonjene, a o stvarnim domenima Visokog saveta sudstva ubuduće sudiće stručna, politička i celokupna javnost u Srbiji.  

  

Kada je reč o ustavnom položaju javnog tužilaštva, ona se na prvi pogled svodi na ,,kozmetičke“ promene – umesto Republičkog javnog tužioca ubuduće bi trebalo da imamo Vrhovnog javnog tužioca, a umesto Državnog veća tužilaca, nastaje Visoki savet tužilaštva.  Način izbora Vrhovnog javnog tužioca i dalje pripada Narodnoj skupštini, s tim da ona to čini na predlog Visokog saveta tužilaštva (a ne Vlade kao do sada), nakon javnog konkursa (koji bi trebalo da garantuje nezavisnost u odlučivanju i izbor najboljeg kandidata) glasovima 3/5 ukupnog broja narodnih poslanika. Izbor ostalih tužilaca ustavotvorac prepušta zakonu, a sastav nekadašnjeg DVT-a, a sada VST-a doživljava određene izmene – od 11 članova, pet biraju svi javni tužioci koji rukovode radom javnih tužilaštava i javni tužioci, četiri istaknuta pravnika bira Narodna skupština, a u sastavu obog tela se nalaze i Vrhovni javni tužilac i Ministar pravde. 

Za kraj, nakon javne rasprave koja će se voditi (i koju mi upravo vodimo) o nacrtu predloga ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa, sledi još jedna dvotrećinska  potvrda svih poslanika, a potom i referendum, na kome će građani dati konačnu, završnu reč o ustavnim amandmanima. Stoga je važno što se novi nacrt ustavnih amandmana, poput restaurirane slike, nađe što pre pred očima javnosti, kako bi ona procenila da li joj se restauracija dopala ili ne. Još uvek imamo vremena za nekoliko poteza četkicom pre nego što se boja trajno osuši.