„Samo sam jednu veliku grešku napravio koju nisam mogao da izbegnem zbog Ustava, a ni pola problema, ni četvrtinu problema koje danas imamo ne bismo imali da tu grešku nisam napravio, a to je puštanje naših državljana da uđu na teritoriju Srbije“, izjavio je predsednik Aleksandar Vučić na konferenciji za novinare 25. marta, dakle, 10 dana nakon uvođenja vanrednog stanja. Sećam se da, kada sam prvi put pročitao ovu izjavu, nisam mogao da odlučim da li mi je bilo frapantnije to što se predsednik Republike, koga premijerka naziva „Šef“, a ministar odbrane „Vrhovni komandant“, o Ustavu obraća kao o nekom pamfletu koji studenti dele kako bi zaradili džeparac ili to što se predsednik države o našoj dijaspori izjašnjava kao o najvećim neprijateljima koji dolaze da unište Srbiju.
Tih dana je stvarno bilo mučno slušati Vučića kako odgovornost prebacuje na „neodgovorne građane“, posebno „gasterbajtere“, dok se vlast ponaša na visokom nivou i čini sve što je u njenoj moći. Vučić kao da je zaboravio, a možda i jeste, da je nepunih mesec dana pre izjave o Ustavu kao problemu, držao konferenciju za štampu na kojoj je rekao da se protiv ovog virusa bori temeljnim pranjem ruku i ispijanjem nekoliko čašica rakije dnevno. Vučić je takođe izgleda „zaboravio“ da su 3. marta raspisani izbori; da se njegova stranka hvalila na društvenim mrežama kako ljudi zbijeni u redovima stoje da potpisom pruže podršku njihovoj listi kao i da je pored liste SNS-a predato još 5 drugih izbornih lista sa overenih najmanje 10.000 potpisa građana. „Gasterbajteri“ su bili glavni problem i što je Valjevo postalo jedno od žarišta virusa, dok se niko nije obazirao na činjenicu da je sam Vučić 9. marta, dakle samo 6 dana pre proglašenja vanrednog stanja i pretnji građanima crnim scenarijima, u tom istom Valjevu, preciznije u Krušiku, držao predizborni miting „zabašuren“ u poslove predsednika države.
O „širokom tumačenju“ predsedničkih ovlašćenja koje vrši aktuelni predsednik napisane su stotine stranica za ove 3 godine koliko mu do današnjeg dana traje mandat. Međutim, ovde neće biti reči o tome. Do trenutka proglašenja vanrednog stanja, koliko god nam Narodna skupština nekada ličila na sve samo ne na ono šta treba da predstavlja – hram demokratije – ipak je, barem formalno, vršila svoja ovlašćenja. U Skupštini su izglasavani zakoni, naravno kad Vučić nekoliko dana ranije to „obznani narodu“, i birana lica na određene funkcije shodno Ustavu Srbije. Ali, od 15. marta tekuće godine – dana kada je proglašeno vanredno stanje – do dana nastanka ovog teksta, 26. aprila, Narodna skupština ne obavlja svoja ovlašćenja, a neki bi rekli da je i formalno prestala da postoji.
Pre formalnog proglašenja vanrednog stanja, Vlada je donela uredbu kojom je na teritoriji cele države zabranila okupljanje ljudi u grupi koja prelazi stotinu ljudi, pa je nakon nekoliko dana to smanjeno na 50. Ova mera, koja postoji maltene u svim državama koje se trenutno bore sa pandemijom korona virusa sama po sebi nije nikakav problem, šta više – može se reći i da predstavlja dobro rešenje. Problem nastaje 15. marta kada Vučić „ocenjuje“ da se zbog uredbe Vlade o zabrani okupljanja preko 50 ljudi Skupština ne može sastati. Iako bi se možda moglo reći da je mišljenje autora ovog teksta da je to Vučić „ocenio“ – prejako dato, do današnjeg dana nismo dobili obrazloženu odluku zbog čega tačno Narodna skupština nije mogla da se sastnane. Time smo „dobili“ situaciju da je Vlada svojom uredbom ukinula Narodnu skupštinu. Organ izvršne vlasti je svojim aktom ukinuo rad organa zakonodavne vlasti – koji ga je izabrao. Da zlo bude veće, rad kafića, zelenih pijaca na zatvorenom i otvorenom kao i teretana – zabranjen je znatno kasnije od rada Skupštine.
Pojedini pravni stručnjaci su reagovali od samog dana proglašenja ovako proglašenog vanrednog stanja (supotpisom Predsednika Republike, Predsednika Vlade i Predsednika Narodne skupštine) apelujući da je neophodno doneti obrazloženu odluku u kojoj će se videti zbog čega Narodna skupština nije mogla da se sastane pa se pristupilo alternativnom načinu uvođenja i proglašenja vanrednog stanja. Duh ove ustavne odredbe nije olakšavanje donošenja odluka izvršnoj vlasti nego objektivna i realna nemogućnost sastajanja parlamenta – usled na primer velikih nepogoda poput požara, poplava ili zemljotresa – kada je bezbednost građana (pa i poslanika) ugrožena na takvom nivou da je objektivno sprečeno sastajanje poslanika koji dolaze u glavni grad iz svih krajeva zemlje.
Kako to ovde nije bio slučaj, po ocenama pravnih autoriteta, vanredno stanje je uvedeno na neustavan način uz suspenziju organa preko kojeg građani vrše svoju suverenost. Ustav propisuje rok od 48 časova u kojem je Vlada dužna da Skupštini podnese na potvrdu sve mere kojim se odstupa od Ustavom zajemčenih ljudskih prava kao i potvrdu odluke o proglašenju vanrednog stanja. Ukoliko Skupština nije u mogućnosti da se sastane, što je slučaj u Srbiji po „oceni“ Aleksandra Vučića, dužna je da potvrdi ove mere čim bude u mogućnonosti da se sastane, a u suprotnom, sve mere prestaju da važe u roku od 24 sata od početka prve sednice Narodne skupštine nakon sastajanja.
Za ponedeljak, 27. april, Vlada je uredbom odredila da će se ponovo otvoriti pijace na otvorenom, mali biznisi kao i teretane. Što se tiče rada Narodne skupštine dobili smo odgovor od predsednika Republike da će „i Skupština uskoro početi sa radom“. Sudeći po načinu vršenja vlasti koji već 8 godina sprovodi Aleksandar Vučić i njegova SNS, nije teško zaključiti da će njihova većina u Skupštini „aminovati“ kako ovakav način uvođenja vanrednog stanja tako i sve mere koje je potom donela Vlada. Ipak, biće vrlo interesantno čitati tu pravnu egzotiku kojom će morati biti obrazlagana činjenica nemogućnosti sastajanja Skupštine.
Marko Pantić