Spomenik Stefanu Nemanji: Simbol snage srednjovekovne države ili urbanistički problem Beograda?

85

Piše: Anja Kurteš

Da li bi vam prijatelji ili rođaci koji žive u inostranstvu poverovali ako biste im rekli da je maltene centralna tema u javnom prostoru više od mesec dana bila postavljanje spomenika srednjovekovnom vladaru u glavnom gradu države? Od onih koji površno prate društveno-politička zbivanja u našoj zemlji, verovatno biste dobili odričan odgovor. S druge strane, oni iskusniji, koji imaju u vidu koliko je srpsko društveno podeljeno posle devet godina vladavine Srpke napredne stranke – verovatno bi odgovorili potvrdno. Pa ipak, čovek ne može a da se ne zapita – da li bismo mogli da budemo ujedinjeni barem oko spomenika čoveku koji je živeo pre 800 godina? Deluje da je odgovor – ipak ne. 

FOTO: beograd.rs


Brojne kontroverze su pratile ceo proces. Još od raspisivanja konkursa, preko prve „radne verzije“ pa do mesta gde je na kraju i postavljen. Koliko je sve to koštalo, po svemu sudeći nećemo saznati pre 2023. godine – kada ističe oznaka „poverljivo“ sa Vladinog zaključka kojim je prebacila novac Gradu celokupnu izgradnju i postavljanje. Ipak, kao i u mnogim drugim situacijama prethodnih godina, pokazalo da kada vlast nešto čvrsto reši, nikakva krititka javnosti je ne može pokolebati da zamišljeno sprovede u delo. Dana 27. januara tekuće godine, kada se proslavlja Sveti Sava (jedan od Nemanjinih sinova), u Beogradu je na Savskom trgu svečanom ceremonijom otkriven spomenik Stefanu Nemanji. Svečanosti je prisustvovao maltene ceo državni vrh uz goste iz Republike Srpske. „Spomenik Stefanu Nemanji napravljen je u bronzi i delo je ruskog vajara Aleksandara Rukavišnjikova. Visok je 23,5 metra iznad i 5 metara ispod zemlje, a težak približno 80 tona“, navodi se, između ostalog, u zvaničnom saopštenju Vlade Republike Srbije. U medijima se još uvek nalaze mnoge emisije i tekstovi u kojima je centralna tema spomenik koje pokrivaju razne teme. U nastavku ovog teksta biće reč o pravnom okviru koji je morao biti ispoštovan kako bi spomenik bio napravljen i postavljen.

Sve kreće od konkursa koji raspisuje jedinica lokalne samouprave koja želi da na svojoj teritoriji postavi određeni spomenik. U ovom slučaju je reč o Gradu Beogradu, koji je raspisao konkurs preko svog organa – Sekretarijata za kulturu gradske uprave. Dana 27. septembra 2017. godine Sekretarijat je raspisao „Javni i pozivni međunarodni dvostepeni konkurs za izradu rešenja za spomen-obeležje Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu“. U tekstu konkursa se navodi da je „cilj konkursa dobijanje najkvalitetnijeg rešenja za spomen-obeležje“, te da „neposredan povod za pripremu i realizaciju ovog konkursa predstavljaju: Odluka odbora za podizanje spomen obeležja Stefanu Nemanji o raspisivanju međunarodnog konkursa, Odluka Komisije za podizanje spomenika Stefanu Nemanji o raspisivanju konkursa za spomenik po svom karakteru javnog i opšteg prema domaćoj umetničkoj javnosti, a pozivnog prema međunarodnoj javnosti te Odluka Skupštine Grada Beograda o podizanju obeležja Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu“.

Ovde je interesantno navesti da predmetni konkurs iz septembra 2017. godine nije prvi koji je pominjan na istu temu. Naime, još u februaru 2016. godine za vreme dok je vršio funkciju premijera, sadašnji predsednik države je, u kapacitetu predsednika Vlade i predsednika Odbora za podizanje spomen obeležja Stefanu Nemanji (što je verovatno bilo konstituisano ad hoc telo) doneo odluku da se raspiše domaći konkurs za podizanje spomenika Stefanu Nemanji, kao i spomen kompleksa „Srpski srednji vek“. Idejno rešenje je bilo da se spomenik i spomen obeležje nalaze na uglu ulica Kneza Miloša i Nemanjine. Na sednici na kojoj je obnarodovana odluka za raspisivanjem konkursa prisustvovali su, između ostalih, i tadašnji dekan Pravnog fakulteta, profesor Sima Avramović i tadašnji Mitropolit zagrebačno-ljubljanski a danas Patrijarh srpskli – gospodin Porfirije. Kao što je danas poznato, od ove pompezno najavljene incijative se odustalo bez jasnog obrazloženja zbog čega. 

FOTO: ata images/borislav zdrinja/zipa photo

Vratimo se na aktuelno rešenje. Kao što je i pomenuto, konkurs je na kraju raspisan u septembru 2017. godine na osnovu odluka nadležnih institucija. U pitanju je dokument u kojem se, na 15 stranica, detaljno razrađuju sve etape konkursa. Početak konkursnog roka je bio 27. septembar 2017. godine a kako se konkurs sadržao iz više etapa – „objavljivanje rezultata konkursa u drugom stepenu“ – što je predstavljalo i poslednju etapu, bilo je predviđeno za 15. mart 2018. godine, dakle otprilike pola godine. Žiri raspisivača su činili: Nikola Selaković, tada Generalni sekretar predsednika Republike; Akademik Svetomir Basara, vajar; Emir Kusturica, reditelj; profesor Miodrag Živković, vajar; Akademik Velimir Veličković, slikar; Nebojša Đuranović, slikar; profesor Sima Avramović, tadašnji dekan Pravonog fakulteta; Milutin Folić, tadašnji gradski urbanista i (deluje nezamenljivi) Goran Vesić, tada menadžer Grada Beograda. 

Zbog nemogućnosti dublje analize konkursa usled kvantitativne sprečenosti, osvrnućemo se na, po mišljenju autora, zanimljive detalje. U odeljku 2 Konkursa, koji nosi naziv „Podaci o prostoru“ između ostalog se navodi: „Savski trg – „prostor ispred Železničke stanice“, situiran na vezi saobraćajnih komunikacija Savska-Nemanjina-Karađorđeva, jedan od najvećih beogradskih trgova, prostorno, hijerarhijski i značenjski izuzetnih potencijala kao javni gradski prostor ipak funkcioniše i doživljava se primarno kao saobraćajno čvorište, a pešačke površine u okviru trga imaju uglavnom tranzitnu ulogu“. Dakle, raspisivač konkursa sam definiše Savski trg primarno kao saobraćajno čvorište, ali uopšte nam ne daje obrazloženje zbog čega želi da primarno saobraćajno čvorište „preinači“ u pešačku zonu na velikoj površni – što neminovno dovodi do usporavanja čitavog saobraćaja. Svoje viđenje ovakvog idejnog rešenja novog trga dao i je poznati beogradski arhitekta Dragoljub Bakić, gostujući na tribini Mreže za demokratski dijalog – Spoemenik njemu ili nama? „Ova gradska vlast je uradila mnoge katastrofalne stvari u Beogradu, ali ovo bi se moglo nazvati zločinom! Pazite, taj novi Savski trg je deo novog velikog naselja koje zovu Beograd na vodi. Oni tu planiraju da usele oko 25.000 ljudi. To znači da ćemo tim ulicama imati oko 40.000 automobila. Pa zamislite vi kada se svi ti automobili uključe u Savsku ili Karađorđevu, a moraju da propuste tramvaje koji imaju pravo prvenstva. Pa to je zločin prema ovom gradu i njegovim ljudima“, istakao je tada Bakić. 

Iako možda nema direktnu vezu sa centralnom temom ovog teksta, važno je napomenuti da je celokupna cena (od konkursa do postavljanja spomenika) radova ostala tajna za javnost. Petoro profesora Filozofskog fakulteta obratilo se Sekretarijatu za kulturu sa zahtevom (za informaciju od javnog značaja) da saopšti cenu koštanja svih radova. Nakon uvreda upućenih od strane (sada) zamenika gradonačelnika – Gorana Vesića – profesori su ipak dobili neku informaciju, doduše tek nakon žalbe Povereniku. Sekretarijat je obavestio podnosioce zahteva da je novčana sredstva prebacila Vlada Republike Srbije Zaključkom od 18. jula 2018. godine te da isti sadrži „oznaku“ tajnosti do 2023. godine.  

Za kraj da naglasim da je shodno članu 146 stav 4 Zakona o planiranju i izgradnji neophodna saglasnost Ministarstva kulture kada je u pitanju postavljanje spomenika, te shodno činjenici da je spomenik postavljen dolazi do oborive pravne pretpostavke da je saglasnost data na vreme. 

Autor je advokat