Danas kada logika profita ne haje za humanizam i dostojanstvo, randici žive u strahu, ćute pred moćnim krupnim kapitalom i postaju moderni robovi. Potreba za zaštitom radnih prava je sve veća, a ključno pitanje je da li radnici mogu da se oslone na državu, sindikate ili im jedino preostaje da sve žrtvuju za golu egzistenciju?
Uprkos napretku, brojnim tehničkim otkrićima i dostignućima čovečanstva, položaj radnika u celom svetu je sve lošiji i neizvesniji. Krupni kapital je iznad zdravlja i dostojanstva radnika čija su prava niska i sve više ugrožena. Život zaposlenih u Srbiji je sve teži jer čini se da su odavno osvojena prava izgubljena. Na snazi je Zakon o radu iz 2014. godine koji se pokazao kao loš i restriktivan. Ljudi godinama protivno zakonu rade na određeno vreme. Zaposleni neretko trpe mobing, koji ili ne prepoznaju ili nemaju kome da se žale. Žene koje su ostale u drugom stanju dobijaju otkaze, zaposleni se nezakonito premeštaju na lošiju poziciju i teža radna mesta, ili otpuštaju zbog sindikalnih aktivnosti ili zato što su obelodanili krađe i korpucije u preduzeću… Radnici ginu na svojim radnim mestima i roditelji moraju da se bore za naknadnu pravdu. Svedoci smo da u našoj zemlji imamo radnike iz Vijetnama kojima su oduzeti pasoši, kao i da se govori o modernim robovima i trgovini ljudima.
Svi ovi drastični primeri navode da se zapitamo koliko država vodi računa o bezbednosti i dostojanstvu radnika koje je predvidela i kao ustavnu kategoriju, da li su neki od smrtnih ishoda mogli da budu sprečeni, ko brani njihovo dostojanstvo i koliko smo kao društvo spremni na poštovanje radnika i nečijeg rada, da li je moderno ropstvo naša realnost…
Vlast u službi investitora
„Danas radnicima preti ropstvo. Radnik je postao najvažnija sporedna stvar na svetu. I on nikako ne može da se osloni na vlast, jer ona ne radi za obične ljude, već za strane kompanije, za investitore. To je ono što nas vodi ka robovskom položaju, ka niskim zaradama, nepoštovanju radničkih prava… To urušavanje prava je proces koji traje već 30 godina, da bi sada bilo najbrutalnije. Stav vlasti odnosno predsednika koji izrekao rečenicu – Šta vama je žao vijetnamskih radnika, možda može da se odnosi i na naše radnike, samo što je ovo mogao glasno da kaže jer oni ne glasaju i nema razloga da im se udvara.“ konstatuje predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevac, Jugoslav Ristić.
Slučajevi ponoženosti i kršenja radnih prava su brojni. Počev od toga da od minimalne zarade ne može dostojanstveno da se živi, do toga da radnici vrlo lako ostaju bez zaposlenja, dok poslodavci samouvereno ponavljaju – Ako nećeš ti, ima ko hoće. Strani investitori veoma često ne poštuju zakone naše zemlje, otvaraju fabrike u najsiromašnijim delovima zemlje, gde im trebaju samo manuleni radnici. Ne vladamo tehnologijama. U korejskoj Juri zaposleni nose pelene. Svaki pokušaj da se organizuje sindikat završi se time što predsednik dobije otkaz. Nema boljeg ambijenta za strane investitore od siromaštva. Sve se radi kako bi se ljudi obeshrabrili, postali poslušnici, kako bi se slomio moćan glas radnika. Ljudi ne znaju svoja prava, rade prekovremeno, svi kada potpisuju ugovor o radu, potpisuju i blanko otkaz, nakon čega bez posla mogu da ostanu zbog svake izgovorene rečenice. Uplašeni za svoju egzistenciju I budućnost i iako su nezadovoljni, obespravjeni i poniženi zaposleni najčešće ćute.
Osnaživanje kroz edukacije
„Radnici su samo trošak koji treba smanjiti. Ljudi ne znaju svoja prava. Treba ih edukovati, organizovati radionice o bezbednosti na radu, o mobingu, osovnim pravima, šta je povreda radne discipline, šta su radne dužnosti, kako da se zaštitimo od nezakonitog otkaza… Kada ljudi znaju sva svoja prava imaće više hrabrosti da reaguju. Zakoni nisu najbolji, ali su relativno dobri. Ono što nedostaje je njihova primena, takođe nedostaju institucije“, zaključuje konsultantkinja za radno pravo Olga Kićanović. Pravo na rad, zaradu i socijalnu sigurnost bili su i ostali najvažniji zahtevi radničkih i sindikalnih organizacija u svetu i kod nas. Međutim trenutna uloga sindikata je daleko od one koju treba da imaju autentični radnički sindikati. Prave se zakoni da bi bogati bili još bogatiji, a radnici još siromašniji. Niko nije toliko jak da može da se sam suprotstavi domnaciji kapitala. Niko ne može ni pobediti državu.
Solidarnost i zajedništvo
Dosadašnje tradicionalne sindikalne metode kao što su štrajkovi uglavnom nisu više delotvorne. Sindikat mora da ima svoju drugu ulogu, edukativiju, aktivniju i mora imati nekog partnera. Sindikat je ključna poluga u društvu. Najbrojnija grupacija jednog društva su radnici. Zato je važno da radnici osveste svoju snagu, da izađu iz apatije i beznađa tako što će se uključiti u politički život. Najbolji primer za to predstavlja Švedska gde su sindikati početkom prošlog veka osnovali Socijaldemokratsku partiju koja je došavši na vlast donela niz pozitivnih promena za građane i društvo. Ljudi treba da počnu da veruju u sebe, da shvate da oni zajedno mogu da promene svoj položaj. Najmoćnije oružje protiv poniženosti i obespravljenosti su jedinstvo, solidarnost i zajedništvo radnika.
Jelena Ranković