NE je uvek NE!

191

Seksualno nasilje je krovni pojam koji uključuje širok spektar činova. Termin može uključivati silovanje, seksualno zlostavljanje, seksualno uznemiravanje, neželjeno dodirivanje, prisilu, zlostavljanje dece, prinudnu prostituciju i prinudnu trudnoću.

Žene i devojke neproporcionalno više trpe seksualno nasilje. Uglavnom ga čine muškarci i dečaci. Međutim, seksualno nasilje može pogoditi ili uticati na bilo koga bez obzira na pol, rasu, nacionalnost, starost, seksualnost, invaliditet ili socijalno-ekonomski status.

Istraživanja ukazuju da su svaka peta žena i svaki dvadeseti muškarac doživeli seksualno nasilje od svoje 15. godine.

Nakon dve godine od optužbi protiv holivudskog producenta Harvija Vajnstina nakon čega je nastao pokret #MeToo. Šta se promenilo?

A gde smo tu mi?

Najpre, potrebno je konstatovati da je broj presuda za većinu oblika nasilja nad ženama u Srbiji izuzetno mali. Uzrok ovome kreće se od neprijavljivanja nasilništva do nedostatka znanja i uputstava o tome kako pripremiti predmet za suđenje, te nedovoljne obuke o nedavno uvedenim krivičnim delima. 

Iako je u slučajevima nasilja u porodici od 2012. godine došlo do porasta broja optuženih, vidljiv je još izrazitiji porast broja optužnica od kojih se odustalo. 

Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći razlikuje žrtve nasilja u porodici, koje uvek ispunjavaju uslove za tu pomoć, i žrtve drugih oblika nasilja obuhvaćenih Istanbulskom konvencijom, koje svoju podobnost za besplatnu pravnu pomoć moraju dokazati kroz dugotrajan postupak. 

Je suis Milena

„Najveći broj ljudi nije uopšte razmišljao o tome kroz šta su žrtve prolazile, a glavno pitanje je bilo: Zašto se toliko dugo čekalo?” (Igor Jurić, Fondacija „Tijana Jurić”)

Stiče se utisak da ljudi ne žele da čuju za seksualno nasilje. Mnogi kao da se brane od informacija o ovoj pojavi time što će pronaći bilo kakav razlog za osudu same žrtve seksualnog nasilja umesto počinioca. 

Žrtve žive godinama sa posledicama i, na žalost, spremne su da potiskuju iskustvo pretrpljenog seksualnog nasilja čak i do smrti, nikad ne deleći informacije o tom iskustvu sa bilo kim. 

Jedan od glavnih problema jeste taj što u većini slučajeva ne uživaju podršku čak ni porodice. Postavlja se pitanje: ako živimo u takvoj konzervativnoj sredini i ako žrtve ne nailaze na podršku svojih najbližih, kako onda mogu imati sigurnost i poverenje da se obrate nekom drugom?

U većini slučajeva, na žalost, žrtva praktično postaje krivac.

Nisi sam(a)!

„U većini slučajeva žene koje su žrtve nasilja završe na naslovnim stranama samo kada su ubijene.“ (Jovana Šestrikov, novinarka)

Štampani i elektronski mediji imaju priliku da osvetle seksističko zlostavljanje, ali umesto da počinioce drže odgovornim, oni i dalje u velikom broju zapravo omalovažavaju žene. 

Posebno mlade žene ostaju nevidljive i bez svog glasa u izveštajima o seksualnom nasilju.

Nedostaju nam kvalitetne novinske kolumne i feministički programi, tako da se priče tih žena često nemaju gde ni ispričati.

Ova tišina pogodna je za nasilnike, koji se često nehumano ponašaju prema žrtvama. 

Sad kad u sve većem broju progovaramo o seksualnom nasilju koje trpimo, imperativ nasilnika i pobornika kulture koja nasilje omogućava jeste da nas razbiju. Ne smemo smetnuti s uma da se ovo događa upravo u trenutku kada mnoge mlade žene nesumnjivo još uvek skupljaju hrabrost da prijave seksualno nasilje koje su trpele ili još uvek trpe i da ispričaju svoje priče.

Novinarke protiv nasilja prema ženama

Novinarke protiv nasilja je grupa koju čini preko 30 novinarki koje se organizovano, javno i glasno bore protiv nasilja prema ženama.

http://twitter.com/statuses/1389588420859731968

Autoritet i sudstvo

„Mi ne možemo da se zaštitimo tako što će u medijima biti objavljen jedan počinilac. Možemo se zaštiti kad svaka ova priča bude povod da razmatramo kakvu uopšte mi imamo prevenciju. Šta mi uopšte pričamo našoj deci, šta smo do sada naučili?” (Tanja Ignjatović, Automni ženski centar)

Prevencija bi trebala da služi i za rušenje tih postulata u društvu. Zlostavljač je uglavnom uvek neko iz takozvnog kruga poverenja. Stoga je neophodno da učimo ljude da budu dovoljno jaki da pređu taj prag autoriteta.

Uprkos tome, mi ne učimo mlade ljude da kritički razmišljaju, ni da brane svoj stav.

Nažalost, naše društvo je tolerantno prema nasilju. Šta više, u mnogome je oblikovano da poštuje i ne ispituje autoritete.

A deca?

U slučajevima kada je neophodno da o nasilju svedoče deca, njihovi iskazi se, na način propisan zakonom, daju samo jednom.

Iskazi se ne daju neophodno u sudu već i u prostorijama koje su detetu dovoljno poznate i prihvatljive za razgovor.

S decom radi i psiholog sa ciljem da pitanja detetu predstavi na što razumljiviji način.

Pitanja deci ne smeju biti sugestivna jer tako dobijena svedočenja advokati tuženog onda mogu da ospore bez mnogo napora.

Na kraju, kad se završi snimanje izjave, snimak ide u sudnicu, bez odlaska dece u sudnicu i bez suočavanja sa tuženim.

Sistem „Amber alert“, to jest sistem uzbunjivanja, pokazao se uspešnim u više od 90% slučajeva nestanka dece u evropskim zemljama koje ga primenjuju.

Nestanci velikog broja dece, koji su za ishod imali njihovo zlostavljanje, bili su povod da se u Americi razvije sistem uzbunjivanja koji je dobio ime po devetogodišnjoj devojčici Amber. Amber je nakon otmice pronađena mrtva.

Sistem funkcioniše na način da odmah po nestanku deteta alarmira policiju, medije, društvene mreže. 

Igor Jurić: Istine i zablude o Amber Alert sistemu

Istanbulska konvencija

Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istanbulska konvencija) potpisana je u Istanbulu 11. maja 2011. godine. To je prvi sveobuhvatan evropski pravno obavezujući sporazum koji definiše pojmove kao što su: nasilje nad ženama, nasilje u porodici, rod, rodno-zasnovano nasilje nad ženama.

Sporazum uspostavlja obavezu država potpisnica da se sistematski obračunaju sa rodno zasnovanim nasiljem. U oktobru 2013. godine Srbija je donela Zakon o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici.

Istanbulska konvencija je međunarodni sporazum koji postavlja jasne i obavezne smernice državama potpisnicama za pravno uređenje zaštite žena od rodno zasnovanog nasilja i diskriminacije i koji propisuje sveoubuhvatnost politika koje država mora voditi.

Najznačajnije mere koje je od potpisivanja Konvencije Srbija preduzela u cilju ispunjenja obaveza prihvaćenih Konvencijom.

Na kraju, treba istaći i da je naše društvo nedavno zadužila i hrabra Milena Radulović svojom odlukom da progovori o pretrpljenom seksualnom nasilju koje je u sredini u kojoj se dogodilo dugo bilo prećutkivano.

Na ovaj način, Milena je otvorila put i drugim mladim ljudima, pre svega ohrabrujući ih da otvoreno svedoče o nasilju, a zatim ulivajući žrtvama snagu i poverenje u to da je pravda ipak dostižna.

Žrtva nikada nije kriva, ali može postati heroina.

Baš kao Milena.