Mladi i politika: Srešćemo se u budućnosti

344

Iako su mlađe generacije nezadovoljne stanjem u društvu i brinu za svoju egzistenciju i kakva ih budućnost čeka, mali broj je zainteresovan za politiku i aktivno učešće u promenama. Da li ćemo kao u vicu sa pametnim Srbima pričati isključivo preko skajpa jer su se iselili u druge zemlje, ili će mladi koji ostanu, shvatiti važnost aktivizma i uprkos teškoćama, istrajati u borbi za stvaranje neke bolje Srbije?

Ako ove 2021. godine pričamo o budućnosti u Srbiji ne zna se šta je teže. Reći u kakvoj zemlji želimo da živimo za deset godina, a da ne zazvučimo kao naivni sanjari, ili se boriti glasno i bez straha za bolje sutra. Možda je za nijansu lakše nabrojati sve ono što bi voleli da popravimo u Srbiji jer je to san koji sanjamo već decenijama. Generacijski ispisujemo isti spisak želja, i već predugo želimo državu u kojoj funkcionišu pravosuđe, zdravstvo, obrazovanje, gde neće biti nepotizma, stranačkog zapošljavanja, nezaposlenih, kriminala, korupcije… Želimo zemlju slobode, pravde i istine.

Nakon turobne i izgubljene decenije u novi milenijum smo ušli puni nade da ćemo konačno živeti normalno. Građani su posle 5. oktobra poverovali da su sa rušenjem režima Slobodana Miloševića nestale sve prepreke na putu ka boljoj budućnosti. Nova vlast je obećavala da dolaze perspektivne godine i normalan evropski život. Taj nalet optimizma ostaće upamćen, između ostalog, po energiji i porukama Zorana Đinđića koji je govorio da je Srbija izgubila 20. vek, ali da bi 21. vek mogao da bude vek njenih postignuća, u kojem bi mogla da postane moderna država srećnih ljudi. 

Kada je sa nepunih 18 godina Fikret Halilović iz Novog Pazara postavio pitanja Zoranu Đinđiću nije ni slutio da će odgovor koji je dobio postati deo važne istorije. Reči: „Vi ste mlad čovek. Ja vam kažem, gledajte u budućnost. Gledajte u budućnost i tamo ćemo se sastati vi i ja. Pošto ja imam nameru da još živim u budućnosti“ su dve decenije kasnije i dalje snažna poruka svim mladima.

Naš prvi demokratski premijer ubijen je 2003. godine i taj pucanj je trebalo da zaustavi modernizaciju društva, ekonomske i socijalne reforme. Ubijena je nada kod većine građana da će nam biti bolje i da su promene uopšte moguće. Mi danas živimo budućnost o kojoj smo sanjali početkom milenijuma, a porazno je da svi oni koji su nas tada poveli u svetliju budućnost nisu u stanju da nas izvuku iz ovakve stvarnosti. Što još jače doprinosi utisku da su nam potrebna nova lica neopterećena prošlošću i greškama na političkoj sceni. Od tada je i ta budućnost s početka dvehiljaditih, „dobila svoju budućnost koja u sebi čuje budućnosti glas“. Stasale su nove generacije na koje je možda vizionarski mislio Đinđić kada je izgovorio: „Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona i reformi tim što će mene ukloniti, onda se grdno vara!“

Ko sada gradi budućnost? 

Danas kada su neki drugi mladi, postavlja se pitanje sa kim to budućnost ima sastanak? Ko su danas generacije koje treba da se izbore sa svim postojećim problemima? Imaju li mladi prostora ali i volje i hrabrosti da kritički postavljaju pitanja i da li ima starijih koji će na ta pitanja beskompromisno odgovarati? Da li postoje nova lica koja su spremna ukoliko dođu na vlast da se odreknu neformalne političke moći koja poput običajnog prava u paketu stižu sa funkcijom?

Prema poslednjoj objavljenoj proceni broja stanovništva od 1. 7. 2020. godine, mladih od15 do 30 godina ima 1.141.016 i čine 16,47% populacije u Srbiji, što je 1/6 stanovništva. (Procenjen broj stanovnika na kraju 2019, Republički zavod za statistiku, https://www.stat.gov.rs/sr-cyrl/oblasti/stanovnistvo/procene-stanovnistva/)

Ne iznenađuje podatak da su mladi većinski nezadovoljni stanjem demokratije u Srbiji, da su zabrinuti za svoju budućnost i egzistenciju. Ali istovremeno su u velikom procentu nezaintersovani za politiku, apatični i nisu spremni da se bore za promene u društvu i životu. Umesto toga, usredsređeni su na svoj privatan život, nedovoljno su informisani, ne veruju da je vlast smenjiva i da su promene moguće. 80% mladih nema poverenje u institucije i političare koje povezuju sa ljudima koji su isključivo vođeni ličnim interesima. Rezultati istraživanja su pokazali da skoro 50% mladih smatra da im politički sistem ne omogućava da utiču na političke procese i odluke, a čak 56,7% misli da je jedan od najvećih problema mladih mali uticaj na donošenje odluka. 

Otići ili ostati, šta je laše?

Jedan deo mlađe generacije je procenio da nemaju vremena da se bore za neizvesnu budućnost i da je lakše otići u drugu zemlju. Po istraživanjima 50% mladih bi se odselilo iz Srbije (25% ispitanih ima u planu, 25% bi se odselilo ali nisu još započeli planiranje), dok 39% mladih ne planira ali ne otpisuje mogućnost odlaska. Kao odgovor na pitanje zašto bi se odselili 31,7% mladih kaže zbog dostojanstvenijeg života, a 24%  zbog višeg standarda života. (https://koms.rs/2021/08/12/medjunarodni-dan-mladih-objavljen-alternativni-izvestaj-o-polozaju-i-potrebama-mladih-za-2021/)

U političkim institucijama prisutan je mali broj predstavnika mlađih generacija „koji su uspeli da se snađu“ i politiku vide kao ulaznicu za svoj bolji život. Govori koje čitaju ti mladi jurišnici na opoziciju u Skupštini neretko popunjavaju rubrike humorističkih emisija (na kablovskim kanalima, razume se), a njihov primitivizam, agresiju i nekulturu u političkim emisijama prorežimski tabloidi opisuju kao maestralni čas politike na kojem je mlada nada „demolirala“ opozicionog protivnika…

U aktuelnom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije, u trenutku konstituisanja nakon izbora 21. juna, ukupno je bilo 28 poslanika mlađih od 30 godina, te su mladi u ovom predstavničkom telu bili zastupljeni sa 11,2% u ukupnom broju predstavnika. Trenutno je u Narodnoj skupštini 22 mladih poslanika, što čini 8,8% u ukupnom broju predstavnika. Mlade predstavnike u parlamentu imaju političke partije: Srpska napredna stranka – 17 mladih narodnih poslanika, Socijalistička partija Srbije – tri mlada narodna poslanika i Savez vojvođanskih Mađara i Stranka demokratske akcije po jednog mladog narodnog poslanika. (https://koms.rs/wp-content/uploads/2021/08/Alternativni-izvestaj-o-polozaju-mladih-2021-4.pdf)

Stasale su i generacije koje se politikom bave kroz partije, civilni sektor i neformalne grupe jer žele da promene društvenu stvarnost u teškim vremenima kada propagandna mašinerija svakodnevno poručuje da nikada nismo živeli bolje. Oni su informisani o aktuelnim problemima, imaju viziju, i duboko veruju da svojim delovanjem mogu da doprinesu boljem životu i društvu.

Dobar je adrenalin kada je dobar cilj

Šta mlade motiviše da se bore? Zakoračili su u aktivizam iz potrebe da učine nešto za bolju budućnost. Imaju svoja zanimanja i slobodno vreme koriste za bavljenje politikom. Svesni su da im slobodu niko neće dati. Veruju u promene i to da je važno demistifikovati politiku. Oni žele da se njihov glas čuje. Ohrabruju druge mlade da se uključe, jer ključ promena leži u udruživanju što više ljudi sa istim ciljem.

U vremenu kada je ograničen prostor za kritičko razmišljanje njih ne obeshrabruju sve prepreke na koje nailaze. Mnogi od njih nisu bili ni rođeni kada je Zoran Đinđić bio živ, ali pronalaze motivaciju za borbu i potvrdu da su na pravom putu u njegovim rečima poput ovih: „Moto koji me vuče napred je nikad se ne predaj. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina podržati.“ 

Neki od njih su svedoci borbe za demokratiju svojih roditelja. Pamte taj tračak nade u njihovim očima, veru da će biti bolje, ideju da su promene moguće i da ako probamo na ličnom planu da menjamo nešto biće rezultata. Za njih će Zoran Đinđić ostati upamćen kao reformator, čovek koji je pokušao da modernizuje društvo i otvori Srbiju prema svetu. „Sada je red na nas!“ govore ovi mladi ljudi svesni da ako se oni ne bave politikom, politika će se baviti njima. A politika je sve. I mogućnost zaposlenja nakon završenog fakulteta, ekonomska nezavisnost, odlazak kod doktora, rešavanje sporova u sudu, заправо sve svakodnevne stvari koje čine naše živote…

Prepreke i teškoće

Živimo u društvu koje ne daje šansu mladima. Nisu uključeni u proces donošenja odluka. Lišeni su društvene moći u svim sferama pa i u politici koja je zauzeta od male grupe ljudi. 

Iako za mlade koji žele slobodu, nema prostora u medijima oni kažu da niko ne treba ništa da im da, već da sami treba uzmu ono što im je potrebno. Socijalne mreže su postale novi građanski prostor gde mogu da kažu ono što misle i tako dobiju veću podršku od građana sa kojima dele mišljenjе i životne vrednosti. 

Realnost pokazuje da je često kod mladih koji žele promene prisutan strah od posledica njihovog bunta. Posebno u manjim sredinama, gde je mnogo teže dići glas i biti opozicija lokalnim moćnicima. Takođe postoje i oni predstavnici mlađe generacije koji su često zainteresovani za akciju samo kada imaju neki lični problem koji treba rešiti. Primer za to su protesti studenata organizovanih nakon odluke da budu iseljeni iz studentskih domova zbog pogoršanja situacije sa širenjem Kovida 19. Od brzog reagovanja i negodovanja na socijalnim mrežama veoma brzo je došlo do akcije na ulicama, ali i dijaloga sa predstavnicima Beogradskog univerziteta i Ministarstva prosvete. Ovo je bio jedan od jasnih pokazatelja da je glas mladih moćan kada organizovano i udruženo progovore!

Ideja je besmrtna

U budućnosti ćemo se sresti svi. I zainteresovani za politiku, i oni koji se ne bore za ideju već za svoje lične interese. I oni koji veruju i oni koji ne veruju u promene. I oni koji su uspeli da se snađu i oni koji žive kod roditelja, nezaposleni ili na minimalcu. Budućnost će doći! Neka svima na tom putu kao mali podsetnik posluže reči Zorana Đinđića: „Život je ono što od njega napravimo. I Srbija je ono što od nje napravimo. Svojim činjenjem ili nečinjenjem.“

Ostaje nam da se nadamo ipak da na mlađima, koji su spremni da čine nešto, Srbija ostaje. 

Jelena Ranković