MILAN OBRENOVIĆ – KRALj U DUGOVIMA

194

Milan Obrenović, živopisna ličnost o kojoj su sve do danas podeljena mišljenja kako u krugovima nauke tako i među srpskim narodom. Oslobodilac Niša i južnih srpskih krajeva, prvi vladar nezavisne države i prvi kralj moderne Srbije, Milan Obrenović, ostao je upamćen i kao čovek nemirnog duha, širokih vidika, burnog temperamenta i boemskog načina života. Sve ovo skupa iziskivalo je novac, to večito prokletstvo koje mami i očarava svojim sjajem i slobodom koju pruža.
Kada je u pitanju vladavina kralja Milana, od trenutka kada se proglasio punoletnim, iako to još nije bio, raspustio je Namesništvo i preuzeo vlast. O njegovoj vladavini i životu, iako je preminuo u svojim najboljim godinama, moglo bi se ispisati nekoliko tomova i snimiti čitavi dokumentarni i filmski serijali. Iako se svojski trudio da kao vladar učestvuje u donošenju odluka, najčešće su one bile pogrešne, rukovođene ličnim strahovima od mogućih atentata, sujetom i potrebom za dominacijom. O problemima koje je Milan stvarao srpskoj delegaciji u Berlinu 1878. godine svojom promenljivom ćudi i detinjim, ishitrenim reakcijama svedoči i sam ministar spoljnih poslova Srbije u to vreme, Jovan Ristić. Knez Milan Obrenović je dovodio srpsku diplomatiju do ivice ponora, pa je Ristić i nakon nekoliko godina sa izvesnom gorčinom napominjao kako mu je bilo lakše da u neku odluku ubedi austrougarskog ministra inostranih dela Đulu Andrašija nego sopstvenog kneza.
Sujeta i lična arogancija kralja Milana Srbiju je odvela i u nepotreban rat protiv Bugarske koji se neslavno završio porazom kod Slivnice 1885. godine. Zluradi jezici i tada su govorili da je ovo bio lični rat kralja Milana iz čijeg plena je nameravao da se reši svojih nagomilanih dugova. Radilo se zapravo o tome da je kralj Milan ujedinjenje Kneževine Bugarske i Istočne Rumelije doživeo kao pretnju po Srbiju i kršenje ugovora iz Berlina. Istini za volju, kada je ovo drugo u pitanju, srpski kralj je bio u pravu. Međutim, bilo kakva bugarska pretnja bila bi grubo smirena od strane zapadnoevropskih sila, ne zarad zaštite interesa Srbije, već zbog straha od otelotvorenja zamisli iz San Stefana. Konačno, samo je visprenost srpskih političara i teškom mukom stečena blagonaklonost Dvojne Monarhije spasila državu gubitka teritorije i ponižavajućeg mira.
Tako se gotovo svi uspesi srpske diplomatije tokom vladavine Milana Obrenovića mogu podvesti pod zaslugu mudrih političara i diplomata, u prvom redu proslavljenog Jovana Ristića. Praktično je on tvorac nezavisnosti Srbije stečene u Berlinu, zatim kreator najboljeg Ustava u čitavoj istoriji Srbije 1888. godine i administrator pravno-socijalnog i političkog sistema moderne države. Milanova sklonost autokratiji, karakteristična za predstavnike dinastije Obrenovića, izazvala je čak četiri pokušaja atentata na njega, veliku pobunu u Timočkoj krajni 1883. godine i konačno prisilu na abdikaciju i napuštanje Srbije.
Nepopularnost koja je rasla prema kralju Milanu kulminirala je delom zbog političkih i vojnih propusta, ali i zbog odnosa prema kraljici Nataliji. Njeno otvoreno rusofilstvo nasuprot kraljevog, čini se opravdanog straha od ruskih aspiracija na Balkanu i poniženja koja je Carevina činila Srbiji od San Stefana, ali i kasnije, samo je produbilo njihov sukob izazvan najpre kraljevim neverstvima. Prvi pokazatelj slabosti kralja bio je Ustav iz 1888. godine koji mu je u velikoj meri ograničavao manevarski prostor na političkom planu. Takođe, snažan ruski uticaj u Srbiji posebno među rusofilski orjentisanim političarima, koji su otvoreno stali na stranu kraljice, dodatno su uzdrmali Milanov položaj na prestolu. Nekoliko pokušaja atentata upućivali su i na moguću karađorđevićevsku reakciju, a kralj je sve više ispoljavao svoj paranoični strah, uveren da i kraljica Natalija želi da ga ubije. Nakon skandalozne afere sa Artemizom i mučnog razvoda, Milan je, najverovatnije pritisnut kockarskim dugom, pristao na abdikaciju. Kada je zvanično prepustio tron svom maloletnom sinu, Milan Obrenović je ostao u Beogradu odredivši Namesništvo u kome je, pored Protića i Belimarkovića, glavnu reč imao Ristić.
Sukob sa kraljicom Natalijom produbljen je kada se ona vratila u Beograd pod izgovorom da pomogne Aleksandru, ali je pravi razlog vrlo verovatno bila politička potreba da se preko budućeg kralja učvrste rusofilski elementi u svim aparatima vlasti u Srbiji. Milan je 1891. godine uspeo da isposluje proterivanje Natalije u Francusku, ali je ovo izazvalo kontraefekat i samo dokazalo jaka rusofilska strujanja u Srbiji. Samo prisustvo Milana postalo je preteće i nepoželjno, a njegovi kockarski dugovi olakšali su učvršćivanje ruskih pozicija u srpskim polugama vlasti. Milan Obrenović odlučio je da i definitivno napusti Srbiju onog momenta kada mu je ruski carski dvor uplatio svotu od dva miliona dinara. Iako određeni tumači vladavine kralja Milana smatraju ovu cifru preteranim čaršijskim govorkanjima, potpuno je jasno da je Milan svoju abdikaciju dobro naplatio. Najpre je, prema pismenom sporazumu sa namesnicima, potvrđenoj odlukom skupštine, za bivšeg kralja odvajano po trideset hiljada dinara mesečno od apanaže njegovog sina Aleksandra.
Kako život u inostranstvu nije bio jeftin, Milan, od tada poznat kao grof od Takova, zatražio je povećanje apanaže za čak deset puta više na godišnjem nivou. Spor između Vlade i bivšeg kralja razrešen je tek nakon dve godine u trenucima velikih kriza. Dok je srpsku Vladu brinula politička neizvesnost, kralj Milan strahovao je za svoju finansijsku egzistenciju, pa je dve godine nakon abdikacije realizovan i pismeni sporazum između kralja, namesništva i vlade, čiji predstavnik je bio Nikola Pašić. Znajući da kralj Milan ne ume dobro da brine o novcu, radikali su se upustili u zakulisne dijaloge pre svega sa svojim ruskim pokroviteljima. Tako su nakon kraljeve abdikacije, tj. nakon odricanja od položaja člana kraljevskog doma i državljanstva, radikali, plašeći se Milanovih političkih odluka, želeli da se oslobode i njegovog fizičkog prisustva. Gubljenje prava je pretvoreno u zakon, čime je zasigurno potvrđeno da Milan više neće vladati iako je, čini se, za kralja to bilo veoma teško saznanje.
Poslanik u Skupštini Srbije, Dobra Ružić, zastupao je tvrdnje da Milanu Obrenoviću nije ni stalo do Srbije, čak je i otišao toliko daleko tvrdeći da je on i mrzi, dok je jedan drugi poslanik, Raša Ninić, insistirao na tome da je on toliko uvredio srpski narod i da se to ne može zalečiti. Svakako su obojica mislili na ogroman Milanov dug, ubijanja, hapšenja i proterivanja ljudi tokom perioda njegove vlasti. Bilo je u Skupštini i ljudi koji su pokušali da naglase dobre odluke kralja poput: nezavisnosti, proširenja zemlje, obnavljanja kraljevine i demokratskog ustava, međutim oni nisu ostali zapaženi. Većina je bila ubeđena u to da Milan više neće imati uticaj u Srbiji, pa kada je pop Arsenije Prokopijević progovorio o svojim strahovima da do toga ipak može da dođe, smatrali su da je to bezumlje. Da pop ipak nije bio bezuman, dokazao je lično Milan dobivši finansijsku pomoć. Od prvog zahteva od šest miliona dinara, pristao je na polovinu. Kralju je Skupština dala državne blagajničke zapise u vrednosti od milion dinara. Dug od milion dinara, kamate od šest posto godišnje i troškovi su se podmirili iz civilne liste kralja Aleksandra sa po trideset hiljada mesečno, a time je jasno pokazano da Milanov kredit kod banki u inostranstvu nije ni postojao. Zapravo je srpska država preuzela na sebe dug bivšeg kralja prema banci koja je kreditirala Milana Obrenovića. Kasnije te godine Rusija je uplatila famoznih dva miliona zajma, verovatno iz carske blagajne u zalog na kraljevim imanjima u Srbiju sa odobrenom kamatom od tri procenata. Pritom je banaka lišena prava konfiskacije Milanove imovine i u slučajevima kada bi eventualno vrednost kamate premašila prihode, mogla je samo preuzeti upravljanje nad imanjima. Povrh svega svoja najbogatija imanja i imovinu prepredeni finansijski lisac Milan je već ranije prebacio na ime svoga sina Aleksandra. Bila je to elegantna finansijska forma da kredit praktično bude poklon iza kojeg se skrivala politička neophodnost uklanjanja Milana Obrenovića sa trona. Prema navodima Milana Piroćanca, i sam namesnik Jovan Ristić mu je lično priznao da je čitava malverzacija oko kraljevih finansija bila inicirana i osmišljena od strane ruskih „prijatelja“.
Tek kada je dobio dva miliona dinara iz ruske blagajne, Milan je obećao da se neće vratiti u Srbiju. Na taj način su Rusi finansirali odlazak svog najljućeg neprijatelja iz Srbije, onog koji je otvoreno prkosio zlokobnom ruskom uticaju koji je ova sila imala nameru ostvariti na Balakanu tih decenija. Slika sanstefanskog ugovora lebdela je dugo pred očima onih Srba koji su mogli trezveno i bez romantizovane opijenosti prema tkz. bratskom narodu sa severa da sagledaju cenu ruskog „prijateljstva“ i „bratstva“. Jedan od njih svakako je bio Milan Obrenović, pa je sa tim u vezi priložen ruski novac predstavljao prodajnu cenu prava i dužnosti. Sva svoja prava koja mu po dinastiji pripadaju grof od Takova je pretvorio u novac. On se tada obavezao da više neće dolaziti u domovinu, odrekao se položaja u kraljevom domu, a na kraju i državljanstva.
Ispostavilo se da Milan nije ispoštovao dogovor, jer se vraćao u Srbiju kad god bi poželeo da bi u jednom momentu čak preuzeo kontrolu nad vojskom, mešajući se tako u državnu politiku. Povratak Milana u Srbiju svakako je zatvorio usta trenutnim, ali i onim kasnijim lajavcima koji su govorili o njemu kao srbomrscu, a zapravo samo želeli da smene dinastiju ili je podrede interesu Petrograda. Bivši kralj je svakako dolazio u Srbiju i uticao na politička dešavanja u kojima, kako je sam govorio, „časna reč“ nema strogi smisao. Milan Obrenović je posebno važnu ulogu odigrao u vojnim pitanjima preuzevši komandu nad aktivnom vojskom kraljevine Srbije. Kratkovidi postupci njegovog sina, tadašnjeg kralja Aleksandra, u smislu pritiska na vojsku, smanjenje nadoknade za oficire, nepažnja kada su u pitanju oprema i pogotovo modernizacija naoružanja, dolaskom starog kralja su bar na nekoliko godina odložili događaj koji je istorija kasnije prozvala Majski prevrat. Za razliku od sina, Milan Obrenović shvatao je značaj oružane sile za jednu državu, pogotovo za Srbiju koja je i tada na svojim granicama imala one narode koji su svakog momenta mogli ugroziti sve tekovine koje su preci krvlju platili oslobađajući pedalj po pedalj zemlje od strane okupacije.
Ipak, čoveku, koji nije umeo da ceni vrednost novca, isti mu je uvek nedostajao. Ulažući u sumnjive špekulacije, trošeći na kocku i svetske lepotice, kupujući Lotrekove slike grof od Takova se već toliko istrošio da je zadužio nakit i nameštaj koji mu je ostao u nasleđe od kneza Mihaila. Kako ni prijatelji nisu uspevali da mu olakšaju dužničke dane, on se srceparajućim pismima obraćao čak i kraljici Nataliji, ženi kojoj je naneo toliko nesreće i poniženja. Krajem 1892. godine pisao joj je o lošoj sreći na berzi i kockanju, molio za oproštaj i pretio da će se ubiti jer mu samo to preostaje. Dobroćudna kraljica se ili sažalila na Milanove molbe ili ponovo pala na njegov neodoljivi šarm, poslavši mu stotinu hiljada franaka uz uslov da se ne ubije i da porodične dragocenosti izvadi iz zaloga i preda ih njihovom sinu Aleksandru. Lakomisleni kralj je ovim novcem otplatio deo dugovanja, ali ponovo ostao praznih džepova.
Nakon toga usledila je i veoma burna i romantična avantura kralja Milana Obrenovića sa Grkinjom Artemizom Hristić. Artemiza je zapravo bila udata za Milana Hristića, tadašnjeg sekretara poslova Kraljevine Srbije u Carigradu. Njen muž je bio sin Filipa Hristića koji je ranije bio i predsednik vlade, zatim ministar inostranih dela, prosvete, guverner Narodne banke i ambasador u mnogim značajnim prestonicama Evrope. Artemiza Hristić i Milan Obrenović upoznali su se na jednom od balova koje su priređivale ugledne beogradske porodice. Ona je neko vreme bila i dvorska dama kraljice Natalije, a kako bi više vremena provodio sa njom, kralj je njenog supruga imenovao za svog ličnog sekretara. Milan je tajno, noću i skriven kapuljačama posećivao svoju ljubavnicu. Vođen ljubavlju i opijenosti prema ovoj lepoj Grkinji, Milan se razveo od Natalije u želji da se oženi Artemizom. Problem je, međutim, predstavljao njen brak koji se nije mogao tako lako poništiti. Pod pritiskom skandala, ne samo lokalne, već i svetske javnosti, Artemiza se sklonila u svoj rodni Konstantinopolis gde je rodila sina Đorđa. Tada se kralj u ostavci pod imenom grof od Takova i nastanio u Parizu gde je živeo sa njom i detetom. Iako nikada nije zvanično priznao Đorđa kao svog sina iz razloga što nije želeo da ugrozi poziciju svom prvorođenom sinu Aleksandru, u pismima koja je slao Artemizi nedvosmisleno govori o njihovom detetu, odnosno Đorđu. Jedna od prenaglašenih čaršijskih priča iz beogradskih kafana bila je i ona u kojoj je zahvaljujući svojoj ljubavnici Artemizi, Milan od sultana dobio zajam od čak pet stotina hiljada franaka.
Mnoge od priča o kralju Milanu i njegovom rasipništu jesu istinite, međutim, mnoge su izmišljene, neke u vreme njegovog života kako bi ga politički diskreditovale, a neke i kasnije kako bi se unizila čitava dinastija. Malo je poznato, međutim, da je Milan Obrenović poklanjao i to ne bilo šta niti bilo kome. Shodno njegovom kompleksnom i bogatom karateru, Milan Obrenović učinio je više nego svi njegovi prethodnici kada je prosvetni sistem Srbije u pitanju. Naime, on je bio jedan od retkih vladara koji je značajna sredstva ulagao u obrazovanje. Razlog tome jeste upravo taj što je on lično vrednovao znanje i shvatao bogatsvo koje ono pruža u duhovnom napretku pojedinca i celokupnog etničkog bića jednog naroda. Za vreme njegove vladavine osnovne škole i gimnazije dobijale su na kvalitetu, a broj škola se uvećavao širom Srbije. Takođe, kralj Milan Obrenović je zaslužan i za osnivanje Akademije nauka, a veliki broj nadarenih đaka iz Srbije školovao se o njegovom trošku u inostranstvu. On je Velikoj školi poklonio čitavo svoje imanje Jermenovac na kome je podignuta Botanička bašta, zatim dvanaest hiljada dinara za podizanje pet oglednih sušnica šljiva kao podstrek poljoprivrednom razvitku Srbije. Takođe, Akademija je u dva navrata dobijala bogate novčane priloge od srpskog kralja.
Da većina priča o Milanovim dugovanjima spada u domen glasina i zluradih tračeva, govori i činjenica da on, iako je bio lake ruke i širokih prstiju, nije iza sebe ostavio dugovanja. Nakon prerane smrti, januara 1901. godine u Beču, Milan Obrenović nije ostavio dugove izuzev još neprispelih tekućih troškova, odnosno kirije i komunalija, troškova lečenja i sahrane. U njegovom stanu je pronađena i vredna kolekcija starog naoružanja što dokazuje da mu se imovina nije nalazila u zalagaonicama, te da je pred kraj života sredio svoje dugove i živeo skromno.

Autor:Srđan Jović