Energetska tranzicija: Cilj ili obaveza?

225

Energetska tranzicija, za koju stručnjaci kažu da je u pitanju nova industrijska revolucija, u celom svetu sa sobom donosi ogromne promene i novu podelu rada. Ima li prostora za strah i brigu? Može li tranzicija u Srbiji da bude bezbolna i pravedna za sve one koji finansijski zavise od energetskog sektora ali i za buduće generacije koje imaju pravo na kvalitetan život?

Poslednjih godina negativne posledice klimatskih promena postaju planetarni problem. Ekologija je goruća tema koju je nemoguće ignorisati, a ljudi koji su zabrinuti za zdravlje i budućnost sve su s pravom glasniji. Stanje u celom svetu, Evropi i kod nas je takvo da se kao neminovnost vidi odustajanje od fosilnih goriva i okretanje ka obnovljivim izvorima energije. Zato je 197 zemalja potpisalo Pariski sporazum kojim su se obavezale da će obustaviti aktivnosti koje su štetne za okolinu i da će promeniti način upotrebe resursa. Zemlje koje zavise od uglja, dužne su da preduzmu korake ka zatvaranju termoelektrana koje počivaju na ovom resursu u učine napor ka prelasku na ugljično neutralne tehnologije i uvođenje energetski efikasnih mera. Tranzicija podrazumeva promenu tehnologije proizvodnje, način upravljanja proizvodnjom, distribucijom i potrošnjim.

Među zemljama koje se suočavaju sa novom realnošću su i zemlje Zapadnog Balkana, od kojih ekonomije mnogih i dalje zavise od ovih resursa. Potpisivanje Sofijske deklaracije o obavezi da do 2050. godine postanu klimatski neutralne, za ove zemlje znači hvatanje u koštac sa najvećim izazovom u ovom procesu, a to je pravedna tranzicija. Na putu ka dekarbonizaciji otvaraju se važna pitanja kao što su korelacija energetskih potreba društva i onih koji finansijski zavise od energetskog sektora, uloga države, ali i sve mogućnosti i izazovi pravedne tranzicije.

Bez električne energije ne možemo

Nesumnjiva činjenica je da nam električna energija treba, da bez nje gotovo i ne možemo da zamislimo svakodnevni život. Kao i to da naše potrebe za energijom stalno rastu. Činjenica je i da su termoelektrane dominantan resurs za proizvodnju struje. Kao i to da su veliki zagađivači naše životne sredine. Imamo s jedne strane potrebu, a sa druge štetne efekte. Promene su u suštitni onoga što nas čeka, a priča na našem prostoru postaje još komplikovanija kada se u sve to dodaju i drugi zagađivači i sveprisutno siromaštvo. Kako pomiriti sve potrebe i činjenice, posebno kada stručnjaci upozoravaju da je najveća opasnost u energetskoj tranziciji u njenom odlaganju?

Oko 70 odsto električne energije u Srbiji, od ukupne proizvodnje, kojom upravlja Elektroprivreda Srbije (oko 7300 megavata) proizvodi se u termoelektranama na fosilna goriva, pre svega niskokaloričnog uglja, lignita iz površinskih kopova kolubarskih i kostolačkih rudnika. Po podacima na zvaničnom sajtu EPS-a ukupna snaga osam termoelektrana JP EPS, u kojima radi 25 blokova, je 5.171 MW. U sastavu Termoelektrane Nikola Tesla su TE Nikola Tesla A i B, TE Kolubara i
TE Morava. TENT je najveći proizvođač električne energije u Jugoistočnoj Evropi koji godišnje proizvede više od 50% električne energije u Srbiji. U termoelektranama Kolubara i Morava proizvodi se u proseku 1.241 GWh, što čini 3% proizvodnje EPS-a. TE Kostolac A i B godišnje proizvedu 5.989 GWh, što čini 17% proizvodnje električne energije EPS-a. Od 1. juna 1999. godine EPS ne upravlja kapacitetima na području Kosova i Metohije. Poređenja radi u Srbiji se, prema podacima iz 2019. godine, iz obnovljivih izvora dobija oko 18,9% energije.

Šta nam govore ovi brojevi i procenti objašnjava Zlatko Miladinović koji radi u TE Kostolac: „Drugim rečima da nema proizvodnje struje iz uglja, ona iz hidropotencijala kao i razvojni planovi vezani za obnovljive izvore energije ne bi mogli da podmire domaće potrebe za strujom i Srbija bi uvozila još više električne energije nego što je to sada slučaj. Ogromna količina energije se svakodnevno proizvodi. Za sada je teško ili nemoguće nadomestiti toliku količinu. Da budemo skroz realni, ugalj je ograničeni resurs. I da hoćemo da ga kopamo posle 2050. godine teško da ćemo ga naći. Dok sam još studirao učili smo da su resursi uglja kod nas oko 76% je na Kosovu, oko 15% u basenu Kolubara, 3% basen Kostolac, oko 2% basen prema Kovinu. Ovo su rezerve koje su bile planirane da se potroše do 2030. godine, najkasnije do 2035. godine. Dakle i da hoćemo, nećemo imati šta da kopamo. Proces proizvodnje električne energije iz uglja je proces iz 1800- te godine. Treba imati na umu da je parnu mašinu napravio Džejms Vat pre dva veka, i da je u pitanju je tehnologija koju je pregazilo vreme. Sigurno će doći do promene i primene nove tehnologije koja će na lakši način da proizvodi energiju. Bilo da nam je tranzicija cilj ili obaveza to je neminovnost koja će se dogoditi.“

Ko su najveći zagađivači

Iako nam je električna energija neophodna, način na koji dolazimo do nje čini ogromnu štetu životnoj sredini i našem zdravlju. Jedna velika termoelektrana na ugalj emituje nekoliko hiljada tona opasnih čestica. Ti najveći zagađivači su isti širom sveta i tu spadaju energetika, individualna ložišta, saobraćaj, industrija, poljoprivreda, upravljanje otpadom. Glavne čestice koje zagađuju vazduh koje se emituju direktno u atmosferu iz izvora zagađenja, (iz dimnjaka, auspuha…) su suspendovane čestice koje nastaju sagorevanjem fosilnih goriva (u termoelektranama, vozilima, industrijskim postrojenjima, domaćinstvima…), koje vazduh zagađuju tako što prave mešavinu čvrstih i tečnih organskih i neorganskih čestica od prašine, dima, čađi, pepela… Takođe u zagađivače se ubrajaju i sumpor dioksid (koji se smatra glavnim uzrokom kiselih kiša), azotni oksidi, amonijak, lako isparljiva organska jedinjenja, metan, suspendovane čestice, ozon…

Činjenice o zdravlju

Globalna istraživanja pokazuju da je zagađen vazduh jedan od deset glavnih faktora rizika po zdravlje ljudi. Smatra se da je širom sveta oko 7 miliona ljudi umrlo ranije upravo zbog opasnih zagađivača iz brojnih dimnjaka. U Evropskoj uniji ta brojka doseže do 400.000 ljudi. Srbija prednjači u neslavnim brojkama. Prvi smo u Evropi, a 9. u svetu po broju prevremenih smrti na 100.000 stanovnika od zagađenja životne sredine prevashodno zbog zagađenja vazduha. Zabrinjava podatak da preko 10.000 ljudi kod nas godišnje umre upravo zbog izloženosti suspendovanim česticama i ozonu. Taj problem je postojao i ranije ali se o njemu intenzivnije priča poslednjih nekoliko godina.

Izloženost zagađenju vazduha je povezana sa velikim brojem akutnih i hroničnih oboljenja, od blaže iritacije, do uticaja na respiratorne i kardiovaskularne bolesti. Predstavlja ogroman faktor rizika za zdravlje dece, osetljivih grupa u koje spadaju trudnice i starije osobe. Najčešće se u analizama i monitoringu kvaliteta vazduha koriste dve kategorije. Čestice PM10 (prečnika 10 i manje mikrometra), i čestice PM2.5 (prečnika 2,5 mikrometra i manje). Ljudi mogu da udahnu čestice raznih dimenzija, ali one iznad 10 mikrona ne ostaju u plućima i krvotoku, već ih organizam kroz kašljanje ili kijanje izbaci. Većina stručnjaka PM10, a posebno PM2.5 čestice smatra najopasnijim zagađivačima vazduha. Mogu da prodru duboko u pluća, uđu u krvotok i tako izazovu kardiovaskularna, cerebrovaskularna i respiratorna oštećenja.

Merenja pokazuju da koncentracija suspendovanih čestica u Srbiji premašuju standarde EU i Svetske zdravstvene organizacije, pa je preko potrebno pri planiranju energetske tranzicije imati u vidu zdravlje ljudi. Kao i činjenicu da zbog zagađenosti vazduha dodatni zdravstveni troškovi iznose čak i do 4 milijardi evra godišnje.

Zelena dostojanstvena radna mesta

Nivo zagađenja je ono što se razlikuje od države do države. U nekim zemljama zakoni ograničavaju emisije štetnih materija, pooštrene su regulative, ograničene su dozvoljene emisije, sve je veća oslonjenost na obnovljive izvore energije. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen kaže da je u EU smanjeno zagađenje za 30% dok je zabeležen ekonomski rast za 60%. Iz primera naše stvarnosti u kojoj Srbija gradi nove termoelektrane na ugalj „nastavljajući da budućnost traže na dnu kopova uglja“ može se zaključiti da se energetska tranzicija posmatra kao nešto što je jako daleko.

„EU je dekarbonizovala privredu, a i neke delove prozvodnje pretvorila u sektor usluga. Izvezene su tehnologije na periferiju Evrope, Afriku i Aziju pa tako to zagađenje dolazi kod nas. Nisu samo mesta koja manje zagađuju okolinu zelena radna mesta. Mi ne podrazumevamo da su zelena radna mesta ako radite u sektoru obnovljivih izvora na ugovoru o privremenim poslovima. Važno je da ljudi ostanu na kvalitetnim dostojanstvenim radnim mestima koja će im obezbediti sigurnu egzistenciju. U Lazarevcu je skoro 80% radnih mesta vezano za industriju uglja. Bitno je dekarbonizovati taj sektor, ali da ti ljudi imaju budućnost. Energetska tranzicija ne bi smela da bude stihijska ili da se zatvore termoelektrane preko noći i da svi ti ljudi ostanu bez posla. Takođe treba napraviti diverzifikovanu ekonomiju. Jer ako se zavisi samo od jednog sektora onda imamo ranjivu ekonomiju, što nije dobro.“ Predgrag Momčilović iz pokreta Ne davimo Beograd.

Konkretni koraci i akcija

Da bi se Srbija našla među dobitnicima energetske tranzicije ne smemo na nju gledati kao na daleku budućnost ili samo kao razlog da ispunimo očekivanja međunarodne zajednice. Važno je ozbiljno planiranje, utvrđivanje strategije, velike investicije u nove energetske kapacitete, otvaranje novih radnih mesta ali i odlazak u istoriju onoga što nam je do sada bilo poznato. Treba uz viziju ugljenično-neutralne Srbije napraviti plan rada elektrana, utvrditi tačne datume i idealnu dinamiku tranzicije, postepeno smanjivanje proizvodnje električne energije iz uglja. Tranzicija nikako ne sme da bude stihijska, ali to ne znači da treba da je odlažemo u nedogled, jer stručnjaci upozoravaju da što duže čekamo, ekonomske posledice će biti veće.


Energetska tranzicija je tema o kojoj je neophodno otvoreno razgovarati i u tim razgovorima treba da učestvuju svi od države, preduzeća, sindikata, zaposlenih, civilnog sektora… Važno je obrazovati i informisati javnost o rizicima od zagađenja, probuditi svest svih aktera u lancu potrošnje energije. Svaki građanin je ugrožen i on treba da bude deo rešenja. Dok ne prođemo ceo put kojim smo krenuli, mogli bi kao pojedinci da damo svoj mali doprinos. Jer sve je povezano. Proizvodnja, potrošnja, zdravlje, tranzicija, sudbine ljudi u budućnost narednih generacija. U pitanju je proces koji započinje od uglja, a završava se sa upaljenim sijalicama u našem u toplom domu. Ako se pitate šta kao pojedinac možete da učinite evo predloga – Ugasite svetlo u svakoj prostoriji u kojoj ne boravite. Jer to je čisto rasipanje dela električne energije koje termoelekrtane proizvedu. Stručnjaci su došli do računice da ako bi svako ugasio po jednu sijalicu dnevno uštedelo bi se od 3000 do 6000 tona lignita dnevno.

Jelena Ranković