Demokratija i rado je se sećam

    198

    Proglašenje epidemije koronavirusa i uvođenje vanrednog stanja do korena su uzdrmali već buran društveno-politički život u Srbiji. Razapeti između straha i neizvesnosti sa jedne strane i sve agresivnijih mera Vlade sa druge strane, građani i građanke Srbije našli su se između “štita i mača”.
    O (zlo)upotrebi vanrednog stanja i ovlašćenja nadležnih organa, ali i o stepenu i opravdanosti ograničenja već krhkih građanskih prava i sloboda Tamara Tripić razgovorala je sa Rodoljubom Šabićem, prvim Poverenikom za informacije od javnog značaja, Tamarom Skrozzom, novinarkom i Savom Manojlovićem, predsednikom Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti 

    Rodoljub Šabić bez delime je vanredno stanje ocenio kao neustavno, ukazujući da država Srbija već ima Zakon o zaštiti stanovništa od zaraznih bolesti i Zakon o smanjenu rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama, koji su namenjeni za upravljanje ovakvim situacijama i izričito spominju epidemije.

    “Kod nas se u Ustavu vanredno stanje spominje na način koji upućuje na to da je u pitanju zaista izuzetna situacija, ne epidemiološka. Govori se da se vanredno stanje uvodi onda kada je doveden u pitanje opstanak države, neposredna ratna opasnost, oružana pobuna u zemlji, spoljna opasnost.”

    Šabić je istako da je problematičan i način na koji je vanredno stanje uvedeno, odnosno da je Skupština rekla da je ugrožena sigurnost države i da je vanredno stanje neophodno, ne bi bilo potrebe za ovakvom diskusijom, ali je problem što to nije rekla ona, već Vučić, Brnabić i Gojković. Savo Manojlović je ocenio kako je apsurdno da izvršna vlast, odnosno Vlada Srbije, svojom uredbom o zabrani okupljanja onemogući zakonodavnoj vlasti da se sastane.

    „Ne može Vlada Skupštini da odredi kada se ona može ili ne može sastati.  Nemogućnost okupljanja je faktčko okupljanje, a ne pravno – npr. izbio je rat ili je došlo do elementarne nepogode. U Srbiji mi svednočimo da Vlada svakog momenta može da suspenduje Skupštinu, to znači da mi više ne živimo u demokratiji.“

    Manojlović je istakao da čak i da je Skupština donela tu odluku, vrlo dobro je poznato da jedan čovek stoji iza te odluke.

    „Oni više nisu hteli ni da simuliraju rad institucija, zato što su hteli ovu situaciju da iskoriste za proizvodnju kulta ličnosti – on (Aleksandar Vučić) je morao da bude taj koji donosi milost građanima.“

    Tamara Skorzza osvrnula se na  Zaključak o centralizovanom izveštavanju rekavši da po ko zna koji put svedočimo da se predsednik direktno meša u medijsku politiku, uređivačke politike, pa i u medijsko zakonodavstvo. Skozza je istakla kako činjenica da je Vučić preuzeo na sebe sve prerogative vlasti nije ništa novo. Ona je rekla da je to čovek u čijoj se kancelariji pokreću i razrešavaju sve velike afere i pitanja u ovoj zemlji i da je potpuna otvorenost u tome užasava.

    „Bilo bi nama jasno da je on iza toga, čak i da oni to ne izgovore. Ali imati izjavu “Meni je Ana govorila Ali, sefe”… Verujem da su nama institucije mrtve ušle u vanredno stanje – mi tužilaštvo ne vidimo, mi ne vidimo pravosuđe, Skupštine, Vladu – mi vidimo samo jednu zgradu i jednu kancelariju. To što je ona njega nazvala sefe jeste ponižavajuće, ali nije nešto što mi nismo znali.“

    Savo Manojlović se osvrnuo i na (ne)delovanje Ustavnog suda Srbije uporedivši ga sa „nojem koji zabada glavu u pesak“, podsetivši da Ustavni sud preko preko tri i po godine nije zakazao javnu sednicu gde se raspravlja o važnm temama.

    „Oni beže i od javnosti, i od rešavanja problema – oni pokušavaju formlanostima da zabašare realnost“, rekao je Manojlović.

    Rodoljub Šabić je dodatno podsetio da naš Ustav upravo naglašava pralmantarnu kontrolu vanrednog stanja i da je suspenzija Skupština u potpunosti pogazila taj najviši pravni akt. On je istakao da je nedopustivo odsustvo odgovora Ustavnog suda u momentu kada su naši najstariji sugrađani, bezmalo trećina nacije, u kućnom pritvoru.

    Skrozza je naglasila da su mnoga pitanja koja su od suštinog značaja za jednu državu i društvo ostala bez odgovora i da je upravo to skrivanje istine povećalo strah kod ljudi, ali i nepoverenje, ne samo u državne institucije, nego i u struku i u sve ljude koji se nama obraćaju.

    „Dakle, u demokratskom društvu građani moraju da znaju kako je kupljena neophodna medicincka oprema. U demokratskom društvu građanima mora da bude objašnjeno do u detalj zašto se naša Skupština nije sastajala, a Evropski parlament je glasao elektronskim putem, kako to da su svim drugim zemljama organizovana zasedanja skupštine, zašto mi nismo znali da medicinski radnici nemaju opremu…“

    Svi sagovornici su se usaglasili da je stanje prava i sloboda građana u Srbiji, već krhkho, u potpunosti ugroženo vanrednim stanjem, ali i da samo oni, građani i građanke, mogu da budu ti koji će se ponovo izboriti za njih.

    Pratite nas i na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru.