Čet’res-prva i mi, osamdeset godina posle

57

Piše: Nemanja Jovanović, istoričar 

Javnost je ove godine u Srbiji, ali i šire potpuno i sa razlogom opterećena tekućom pandemijom, koja ne jenjava i, evo već drugu godinu zaredom odnosi ljudske živote. Neminovno je da smo „počastvovani“ da budemo junaci jednog novog vremena i da ćemo deci sutra prepričavati događaje koje smo proživljavali ovih dana, meseci i godina.  U celoj toj priči ostaje malo prostora za kulturu sećanja, za možda i neke strašnije ili svetlije priče, opet ponavaljam, razumljivo i zašto, zato smatram da je vreme da se osvrnemo na jednu tešku godinu iz naše, ali i svetske istorije, od koje smo distancirani tek osamdesetak godina. 

Negde sam načuo jedno zanimljivo poređenje, jedan istoričar je rekao, da možemo da na svetskom satu istorije ubacimo naše industrijsko doba, ono bi stalo u pet minuta, naspram 23 sati i 55 minuta svetske istorije. S tim u vezi 80 godina je za istoriju epizoda od par dana. Istorija pamti procese od nekoliko vekova – ropstva i ratove. Sve je to oblikovalo svest, davalo nova iskustva, usmeravalo tok civilizacije. 1941. godina je samo jedna godina u nizu od šest godina, koliko je trajao mega događaj koji smo nazvali Drugi svetski rat. Svaka godina od 1939. do 1945. bila je teška, neizvesna, puna krvi, nemaštine, gladi, straha i smrti. Da je taj događaj tako blizu nas, govori i činjenica da još uvek postoje ljudi koji se sećaju ratnih dana, do duše sve manje, ali njihova sećanja ne blede, verovatno zato što su takve traume ožiljci u njihovoj i kolektivnoj i pojedinačnoj svesti. 

Ne želim da ovim tekstom delim ljude, ovo neko moje viđenje stvari, minijaturni pokušaj da se nešto tako ne zaboravi i ne ponovi. 

Ja sam Kragujevčanin, iako sam menjao sredine, put me je vratio u rodni grad. Imam čast da sarađujem sa Muzejom „21. oktobar“, koji čuva sećanje na tragediju koja je zadesila Kragujevac od 19. do 21. oktobra te nesrećne 1941. godine. Gotovo da nema Kragujevčanina koji je prošao osnovnoškolsko obrazovanje, a da nije prsustvovao  „Velikom školskom času“, koji se organizuje svakog 21. oktobra u čast i pomen žrtvama koje su nastradale te krvave kragujevačke jeseni.

Kragujevački masakr odneo je čak 10 posto stanovništva tadašnjeg Kragujevca. Ovu rečenicu sam često ponavljao učenicima, dok sam radio u školi. A, to je nažalost samo jedna epizoda 1941. godine u okupiranoj Jugoslaviji. Te godine Kraljevina Jugoslavija je u vihoru munjevitog rata je prestala da postoji. Naredne četiri godine ovaj balkanski prostor će proživljavati borbu protiv okupatora, revoluciju, građanski rat i sukobe koji su imali karakter verskog rata. Za samo četiri godine rata milion Jugoslovena izgubilo je život, na teritoriji te bivše države nicali su logori za decu, punile su se jame mrtvima, palila sela i gradovi, ubijalo za „popreki pogled“. Ta godina je u istorijskoj nauci i javnosti otvorila mnoga pitanja koja traju do danas. Da li je moglo drugačije, šta bi bilo da su tadašnji Jugosloveni pristali na pakt sa Nemcima, šta da nije došlo do sveopšteg ustanka koji je slomljen u kasnu jesen iste godine, da smo se borili na ovaj ili onaj način… Istorija voli da osluškuje takva pitanja, ali u njenom delokrugu rada nije da daje odgovore na njih, to uglavnom rade publicisti, umetnici ili novinari. Istorija je tu da da pregled dešavanje, rekonstruiše prošlost i prikaže činjenice na što verodostojniji način, da dočara prošlu stvarnost – onakvu kakva je zaista bila. 

Stičem neki čudan utisak da i svet generalno ne želi da se seća ovih događaja, valjda još uvek nismo dorasli ispravnoj percepciji, jer postoji zamka da se kolektivno sećanje pretvori u političarenje i na makro i na mikro planu. Teško je ostati iznad svega toga, ali to je jedini put.

S tim u vezi apelujem na svakoga ko čita ovaj teskt, da iskoristi poslednje letnje trzaje i obiđe lokane muzeje i spomenike koji podsećaju na 1941. i Drugi svetski rat, uopšte. Da se bar na momenat tišinom i mislima obratimo precima, tragediji i svemu onom što je nestalo u tom bezumlju. Da shvatimo da mir nema cenu, da sloboda postoji onoliko koliko je poštujemo i koliko se za nju borimo. 

Neka nas sećanje hrabri i jača, da budemo bar malo više zahvalni za svaki dan koji nam „prolazi u kolotečini obaveza“, a svim nevinim nastradalima večni mir i slava.