Aktivizam građana: U ime naroda!

23

Iako bi dvosmerna komunikacija između građana i vlasti trebala da bude
najnormalniji mehanizam u demokratskom društvu, kod nas svako ko se usudi da
misli svojom glavom, da postavlja pitanja državi, da je kritikuje, da digne glas protiv
nepravde i zloupotrebe vlasti, postaje sumnjivo lice. Uprkos svemu, postoje ljudi koji su
spremni da se bore za zdrav, dostojanstven i pravedan život, u ime svih nas.

Ako realno sagledamo situaciju u našoj zemji ogroman broj građana je nezadovoljan.
Za to nam nije neophodno neko veliko istraživanje. Dovoljno je da porazgovaramo sa
prijateljima o svakodnevnom životu, o stvarima koje se tiču svih nas. Uočavamo
nepravilnosti, nepoštovanje zakona, zloupotrebu vlasti i moći na svim nivoima.
Suočavamo se sa brojnim problemima koje bi upravo država trebala da rešava.
Međutim, kada mediji ćute, a vlast ne reaguje šta nam drugo preostaje nego da se sami
pokrenemo i krenemo u akciju osvajanje prava koja nam po zakonu pripadaju? Prvi
važan korak je da mi kao građani postanemo svesni koji su naši problemi. Drugi korak
je da se udružimo i da pokušamo da ih rešimo i da promenimo stvari na bolje. Treći je
da se naoružamo stpljenjem. Postavlja se pitanje koliko nas je zaista spremno da
učestvuje u pokretanju bilo kakve akcije i bori se glasno za bolji život? Uspavani,
uljuljkani ili uplašeni zaboravljamo na svoja prava i važnost uloge nas kao građana u
našim ulicama, gradovima i državi.

Obmana ili odbrana?

Koliko puta smo primetili neke nepravilnosti, ali nismo reagovali jer verujemo da je
pametnije ćutati? Kada smo sve pristajali na obmanu umesto da smo se bunili i branili
svoja građanska prava? Postali smo apatični, ne vidimo svrhu aktivizma, ne verujemo
da možemo bilo šta da promenimo na bolje. Mnogi su ubeđenja da smo kao građani
nemoćni naspram sistema i mašinerije vlasti. Skloni smo pokorovanju odlukama države
i ispunjavanju obaveza i dužnosti. Plašimo se da će nas otpor skupo koštati. Na sreću
ima i ljudi koji se ne mire sa realnošću, budni su i spremni da reaguju na ono što se
pokazuje kao nepravda i kršenje zakona. Beskompromisno pored brojnih neprijatnosti i
negativnih iskustava i dalje veruju da su kao građani važan faktor, moćni pokretači
promena i da se jedino kroz njihovo aktiviranje može poboljšati kvalitet života u Srbiji.
Budni i hrabri građani
Ideja aktivizma građana podrazumeva budnu i zainteresovanu javnost koja prati šta se
dešava u najrazličitijim oblastima od javnog interesa, koja ukazuje na probleme i koja
aktivno učestvuje u političkom životu svoje zemlje. Biti aktivan građanin ne zahteva
poseban status i sposobnosti jer svaki pojedinac to može postati ukoliko se angažuje i
zastupa opšti interes. Međutim u zemljama u kojima, prema izveštajima različitih
međunarodnih organizacija i institucija poslednjih nekoliko godina, nivo demokratije
opada, od aktivnog građanina se očekuje i visok stepen hrabrosti. A hrabrost često
podrazumeva usamljenost. Barem na početku.

Sumnjiva lica

Hrabrost i spremnost na lično učešće u akcijama koje imaju za cilj promene u lokalnim
zajednicama je preduslov za građanski aktivizam. Koliko smo spremni da pokrećemo
promene, da učestvujemo u rešavanju problema od javnog interesa, da žrtvujemo svoje
vreme i zdravlje, da budemo deo bilo kakve akcije kada krenemo od toga da nam je za
to potrebna ogromna hrabrost? Mnogi za sebe kažu da im upravo strah i svesnost
svega što nam se tek može dogoditi daje hrabrost da krenu i istraju. Ko god se usudio
da bude oponent vlasti dobro zna da nimalo nije lako pokretati pitanja zbog kojih bez
sumnje automatski postaješ sumnjivo lice izloženo brojnim pritiscima, institucionalnim i
vaninstitucionalnim. Ali isto tako je svako ko se usudio da misli svojom glavom i postao
aktivista svestan da je to od suštinske važnosti za jedno društvo.
Teška borba za istinu
Brojna iskustva građana jasno pokazuju da na aktivistu svako može da udari sa ciljem
da ga socijalno diskredituje i da na žalost neće biti zaštićen. U tome učestvuju svi
kojima odgovara stanje kakvo jeste. Postoji organizovana armija botova, ljudi koji šire
laži i neistine, potkopavaju javne rasprave, fizički se obračunavaju sa
neistomišljenicima… Kompanija Tviter je 2020. godine obrisala više od 8500 tviter
profila koji su služili, kako su naveli, „promociji vladajuće stranke u Srbiji u njenog
lidera“. U tim hajkama protiv građana koji drugačije misle učestvuju tabloidi i mediji za
koje je jasno na čijoj su strani.
„Mediji koji to rade su na vrhu kada su u pitanju konkursi za korišćenje javnih sredstava
za podsticaj medijskih projekata. Imate 3, 4 medija koji imaju najviše presuda za govor
mržnje, za pisanje neistina, a ti isti dobijaju najviše sredstava na javnim konkursima.
Jednom rečju, vlast javnim novcem finansira one koji zaluđuju narod.“ objašnjava
Rodoljub Šabić, bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i dodaje: „Može biti
jako neprijatnih situacija jer smo suočeni sa ljudima koji nemaju skrupula. U tom smislu
smo hendikepirani jer vi znate da postoje stvari koje nikada nećete uraditi u sukobu sa
ljudima koji te limite nemaju. Kada sam u jednom legitimnom procesu bio Poverenik na
nekom portalu su sproveli anketu da li meni treba da bude ispaljen metak u glavu.
Udruženje novinara je tražilo da se preduzmu neke mere, ali odgovor je bio da nisu
uspeli da otkriju ko stoji iza toga. To je jako teška borba. Ipak jedna stvar je da ne smete
da im pokažete da su uspeli da vas uplaše. Kad to uspete vi ste na pola puta. Prvo vas
ignorišu i podcenjuju. Onda vas ismevaju i vređaju vas. Onda vas napadnu i vi
pobedite.“

Krivična prijava zbog fejsbuk statusa

U manjim sredinama, aktivni građanin je često i „obeležen“ građanin, okolina ga
prepoznaje i mogućnosti za pritiske su brojnije nego u većim sredinama. Svakome ko je prepoznat kao opozicija vlasti život postaje ispunjen pritiscima, pretnjama, otkazima,
neprijatnostima raznih vrsta. Porodice aktivista trpe pritisak, ljude privode zbog statusa
na društvenim mrežama, zbog transparenata…
Rade Obradović iz grupe građana Kritična masa u Kuli je nedavno fizički napadnut
zbog, kako kaže šerovanja teksta na fejsbuku. Smatra da je u pitanju isključivo politički
motivisan napad naprednjaka koji se na ovaj način obračunavaju sa političkim
protivnicima. Priča ovog dugogodišnjeg borca za građanska prava je jedna od najboljih
opisa vremena u kom živimo jer je zbog deljenja objave na mrežama i svog aktivizma
doživljavao razne neprijatnosti. „Dogodilo mi se da su mi zbog šerovanja događaja na
društvenim mrežama došla dva pozornika na posao i rekli da će da mi napišu krivičnu
prijavu ako nastavim da pozivam ljude na protest. Pitao sam ih kako su mene
prepoznali kao nekoga ko poziva ljude deljenjen događaja na fejsbuku, jer građani se
spontano okupljaju u celoj Srbiji. Kula je mali grad i svi se znamo. Veliki je strah kod
građana i sve se svede na 15 građanskih aktivista i na društvene mreže. Jasno sam
prepoznat kao opozicija. Prvi put sam se susreo sa diskriminacijom kada su me pozvale
drugarice moje sestre i rekle da su ih zvali anketari i pitali šta misle o opozicionim
liderima u gradu, kakav sam ja i na kraju im je rečeno da će dobiti bon za lokalni market
gde će moći da pazare u vrednosti od tri hiljade dinara. Lokalni botovi se kriju iza lažnih
profila. Zaposleni su u državnim kancelarijama, primaju državnu platu tako što pola
vrate stranci, a drugu polovinu uzimaju za sebe. Platu zarađuju tako što pljuju
neistomišljenike.“ konstatuje Rade Obradović iz Kule.

Posustajem, ali ne odustajem!

Da li je pametnije ćutati da ne bi razljutili moćnike ili je od suštinske važnosti ustati i
boriti se za bolje i pravednije društvo? Pored čistog aktivizma, Zakon predviđa i različite
vidove inicijativa koje mogu da utiču na politička dešavanja od lokalnog do nacionalnog
nivoa.
Da ima preispitivanja, ali da se desi i koja mala pobeda koja te motiviše da se boriš
dalje priča Miroslav Tamburić, iz Foruma civilne akcije FORCA iz Požege: „Više od pola
života bavim se aktivizmom. Sve je počelo tako što je jedan čovek napisao status na
društvenim mrežama kada smo čuli da će tadašnja predsednica Skupštine za tri dana
da progura predlog da za sto hiljada otkupi nelegalni objekat od svog muža. Čovek je
pitao na fejsbuku – Ljudi hoćemo li mi ovo dozvoliti? Bilo je hladno i nisam verovao da
će bilo ko doći. Prvo veče je bilo 17 ljudi. Posle je krenula inicijativa za Požegu,
neformalna grupa, posle formalna i mi smo napravili neki rezultat. Predsednik Opštine,
predsednica Skupštine, direktor razvojne organizacije, načelnik Opštinske uprave, svi
su bili u pritvoru 60 dana. Čeka se kako će taj sudski proces dalje teći. Ponekad se
pitam ima li smisla boriti se. Moj odgovor je nakon svih ovih godina aktivizma –
Posustajem, ali ne odustajem!“

Boriti se znači biti živ!

Da bi građanin bio motivisan da učestvuje neophodno je da postoji poverenje u državu,
institucije, pravosuđe… Međutim poverenje u institucije je veoma malo. Koliko je u našoj
zemlji zaživela ideja peticija i sličnih inicijativa i da li se vlast obazire na njih ili ne, koliki
im je domet teško je proceniti, ali treba uporno to raditi, dizati na sledeći nivo i okupljati
sve više ljudi. Najnoviji događaji, kao što je na primer povlačenje Zakona o
eksproprijaciji, pokazuju da ipak gde se pojavio artikulisan bunt, potpisivanje peticija,
protesti na ulicama, vlast je odustala. Zato su ljudi koji pokreću pitanja i akcije
dragoceni.
Erna Paljevac iz Nove Varoši objašnjava svoje razloge borbe: „Ljudi nisu navikli da se
neka grupa ljudi zalaže za nešto iz čistog altruizma. Nazivaju nas stranim plaćenicima.
Uvek nas pitaju šta stoji iza ovoga što radimo. Ne veruju da mi samo želimo čistu vodu.
Hoćemo nešto dobro da uradimo za naš grad, za lokalnu zajednicu, da doprinesemo
boljem i kvalitetnijem životu. Da to bude život, a ne životarenje u Novoj Varoši. Nećemo
to da prihvatimo, jer imamo potencijala, divnu prirodu, vodu, jezera… Boriti se znači biti
živ! Bitna je prva iskra. Lako je biti plamen, ali bitno je ta iskra koju svaki čovek nosi u
sebi. Više iskri, stvara plamen. Samo tada ćemo moći da menjamo stvari na bolje.“
Treba uporno govoriti o zloupotrebama, o kriminalu, neodgovornoj vlasti, treba upirati
prstom, tražiti odgovore, zahtevati da se odgovara za zloupotrebu položaja, ne odustati
od budućnosti, od svog grada, od svoje ulice… Jer vlast treba uporno podsećati zašto
zaista postoje država i institucije. I na to koliko su oni kao vlast potpuno besmisleni bez
građana. I onih koji ćute, ali i onih koji hrabro i glasno ne odustaju od boljeg života.

Jelena Ranković