U društvu u kom institucije ne rade isključivo po zakonu, predstavnici vlasti krive sliku o situaciji u kojoj se zapravo kao društvo i kao država nalazimo, gde je sve veći broj onih koji svoja prava moraju glasno da potraže na ulici, od velikog znajača je pitanje koliko je važna saradnja različitih društvenih i političkih aktera?
Poslednji ovogodišnji Razgovori sa Tamarom Tripić, otvorili su veoma važnu temu koja se tiče budućnosti saradnje različitih aktera borbe za čist vazduh, za zemlju, za vodu, za parkić, za most, za slobodu, za jednakost, za pravdu, za vladavinu prava. Tim povodom za istim stolom našli su se predstavnici pančevačke inicijative Odbranimo Teslu, Lokalnog fronta iz Kraljeva, Kritične mase iz Kule, Demokratske stranke, iz pokreta Ne davimo Beograd, iz poslaničke grupe Moramo – Zajedno, foruma civilne akcije FORCA iz Požege, Šodroš survivor kampa, stranke Slobode i pravde, pokreta Slobodnih građana, inicijative Pravo na vodu, grupe građana Možemo bolje iz Zaječara.
Odsustvo vladavine prava
Njihove priče i primeri konkretnih akcija dokaz su da zdravog aktivizma ima, da postoji svest građana da je borba neophodna i da treba hrabro reagovati na svaku nepravdu u društvu. Svojim prisustvom pokazali su da postoji dobra volja da čuju jedni druge, da međusobno razmene stavove i iskustva. „Rio Tinto – Marš iz Srbije“; „Buna protiv mafije“; „Hoćemo čist vazduh“; „Njeno silovanje nije tvoja ekskluziva“; „Mosta je“ su samo neki od parola i inicijativa koje su obeležili talas protesta širom Srbije i koji su ujedinili sve te različite aktere kojima su zajednički aktivizam i borba. Borba za čist vazduh, borba za zemlju, za vodu, za parkić, za most. Borba za slobodu, za jednakost, za pravdu, za dostojanstven život, za vladavinu prava. Svako od njih se bori na svoj način, sa istim odnosom prema principu pravičnosti koji zagovara pravdu i jednaka prava za sve. Zbir svih ovih borbi i nezadovoljstava dovodi nas do jasnog zaključka da je klica svih problema zapravo odsustvo vladavine prava, kao i to da nemamo institucija koje funkcionišu, i da u Srbiji živimo svojevrsno pred državno stanje.
Ne rade institucije, ali ulice rade!
U Srbiji su institucije među najzatvorenijim za građane, ne rade isključivo po zakonu, već po volji jednog čoveka i vladajuće stranke. Smanjena je transparentnost rada organa vlasti, kao i poverenje građana u državu. Predstavnici vlasti krive sliku o situaciji u kojoj se zapravo kao društvo i kao država nalazimo. Sve je veći broj onih koji svoja prava moraju da potraže na ulici. Jer ako ne rade institucije, ulice uvek rade! Ne možemo da se glasno ne zapitamo ima li budućnosti ako institucije ne prorade? Koja je uloga aktivista, a koja političkih partija u ovom bezumlju u kojem živimo? Koji su izazovi u ostvarivanju tih uloga? A posebno koji su izazovi njihove saradnje i kako ih što bezbolnije prevazići?
Svi su saglasni da u izobilju problema sa kojima se svakodnevno suočavamo, a čije posledice direktno ili indirektno živimo, uviđamo neophodnost saradnje svih aktera i boraca za promene. Niko nije dovoljno jak da se sam suprotstavi beskrupuloznoj dominaciji i bahatosti vlasti. Sa jedne strane imamo aktivizam u različitim sredinama, svako sa svojim identitetom i svojom borbom. Sa druge strane su parlamentarne stranke sa svojim karakteristikama i načinom delovanja. Svi oni u svojim nastojanjima, borbama, malim pobedama i istrajavanju su dokaz da kao građani imamo kapacitete za promene. Kako bi se pojačao stepen efikasnosti svake te pojedinačne borbe potrebno je uspostaviti koordinaciju među svima koji su se okupili na bilo koji način i žele da menjaju političku scenu i život u Srbiji. Jer je u sinergiji hrabrih ljudi koji misle svojom glavom moguće videti šansu za svetliju budućnost. Važno je uspostaviti saradnju, zajedničku komunikaciju jer samo paralelna borba kako institucionalna i tako i ona vaninstitucionalna može da donese željene promene.
Političke stranke ne mogu bez aktivizma, kao što ni aktivizam ne može bez stranaka pa je važno da aktivisti i političari postanu partneri bez želje da bilo ko od njih izgubi identitet koji je uporno gradio u svojoj sredini. U ovom trenutku niko nije toliko snažan da može sam. Zato je od presudnog značaja da pomognemo jedni drugima. Jasno je da postoje ideje i vrednosti oko kojih mogu svi da se uklope. Dok smo podeljeni ne možemo da zadamo takav udarac kao što bi mogli kao masa koja hoće nešto da promeni nabolje. Efikasnost onoga što svako već radi u svom gradu, može biti još veća ako postoji međusobna solidarnost.
Pomozimo jedni drugima
Najmanje što bilo ko može da uradi jeste da pomogne drugome sa onim sa čime raspolaže kao na primer savetima advokata kada aktivisti imaju neke nedoumice, deljenjem na mrežama tuđih akcija, odlaskom u drugi grad na proteste koje su drugi aktivisti organizovali, kao i ako se negde prikupljaju potpisi za peticiju da se prikupljaju i u Beogradu u isto vreme. Neophopdno je da u ovom vremenu budemo od koristi jedni drugima. „Ne može se biti van institucija. Svi smo zajedno u istom ludilu i dobro je da probamo da zajedničkim akcijama nešto menjamo. Treba takođe da radimo na sebi, da pođemo od sebe, da se pitamo šta mi sami možemo da uradimo da bi nama i drugima bilo bolje.“ ističe poslanik iz poslaničke grupe Moramo – Zajedno, Đorđe Miketić.
Predstavnici aktivizma kažu da nemaju ništa protiv narativa o saradnji, da u teoriji sve dobro zvuči, ali da su njihova iskustva u praksi malo drugačija. Nepoverenje koje aktivističke grupe često imaju prema političkim partijama je verovatno opravdano. U prošlosti su se suočavali sa izigranim poverenjem, kada su neki ljudi prisvajali ono što su drugi radili. Ali loše iskustvo iz prošlosti ne znači da saradnja nije dobra i neophodna. Mora negde da se preseče i počne iz početka. Veoma je važno pokušati da se dođe do načina komunikacije između aktivizma i institucionalne politike koja je prisutna u Parlamantu i Skupštini grada. Međusobno poverenja mora da se gradi, i potrebno je raditi na tome. Jer je veoma važno da se ljudi koji u protestima i akcijama učestvuju više ne osećaju izigrano, razočarano i iskorišćeno.
Moralni i etički standardi
Aktivisti predlažu da bi trebalo postaviti neke moralne i etičke standarde kako se međusobno komunicira. Kada imate ljude koji nisu ravnopravni po odnosu moći, neophodno je normirati takve odnose. Niko nema monopol nad nekom borbom. Potrebno je da se uključe ravnopravno svi akteri koji su spremni da se bore za dostojanstven život. Loše je da bilo koja politička stranka privatizuje bilo koje proteste. Važno je graditi veće međusobno poverenje, uspostaviti saradnju, postići dijalog, smanjiti kod građana gađenje prema politici i nepoverenje prema političarima i strankama. Trebalo bi da nije važno ko je u prvom redu na protestima, ko se odupire policiji, ko drži govore, ko skuplja poene, ko ima koji bedž na reveru, koju zastavu je razvio, koji transparent, kao i to da li je u pitanju građanski ili politički protest. Sve to ne bi trebalo da bude važno, sve dok se svi borimo za isti cilj.
„Ne treba da insistriramo na razlikama, nego da zajedno možemo da proizvedemo jednu ideju koja će se ticati svih i koja će biti apsolutno razumljiva običnom čoveku. I da svi zajedno stanemo iza toga. Ako želite da dođemo do ljudi koji će da odreaguju na nešto što je njima blisko, važna je implementacija ideje koja je razumljiva do te mere da je potpuno logična. Na tome treba da radimo.“ ističe Dragana Rašić iz grupe građana Možemo bolje iz Zaječara.
Zajednička borba za isti cilj
Sigurno da postoje postulati i standardi koji bi mogli da se ustanove i utiču na jezik obraćanja političkih organizacija. Ukoliko se politička partija ponaša na način koji nije odgovarajući na to treba jasno da se ukaže. I da se sa strane aktivizma insistira na doslednom uključivanju političkih organizacija u teme od zajedničkog, javnog interesa. Ne sme da bude svojatanja, preuzimanja protagonističke uloge, već isključivo zajedničko zauzimanje za istu stvar.
„Političke organizacije kao i aktivističke organizacije su neka vrsta obrazovnih institucija, da sa sobom nose sadržaj koji treba da bude edukativnog karaktera i ako to nije primarna funkcija. Svaka organizacija u sebi mora da nosi niz vrednosti sadržaja i obrazovni program koji bi se u slučaju ovakve sinergije kojoj se nadamo, mogu da se usaglasi da imamo zajednički silabus, program nastave i da imamo osnovne principe koji se praktikuju.“ kaže odbornik koalicije Moramo u Skupštini grada, Dejan Atanacković.
Ljudi su nosioci nade
Svi prisutni su se složili da su ideje oko kojih se okupljamo važne, kao i to da su ljudi nosioci nade i da treba da prepoznamo ko su ljudi u loklanim sredinama koji nose tu nadu. „Ljudi čine sve i partije i pokret i idelologiju i obrazovanje i društvo. Svako svojim delovanjem javnim ili u okviru organizacije kreira društvo, utiče na njegov kvalitet i time doprinosi zajedničkom rezultatu. Mi treba da uverimo ljude da smo mi ti koji čine nešto dobro.“ zaključuje Goran Đukić iz foruma civilne akcije FORCA iz Požege
Dakle iz svega što se moglo čuti jasno je da je motor moguće pokrenuti, a da je na svima nama da usmerimo njegovu snagu. Neophodno je da svi borci za promene bilo institucinalno i van institucionalno pruže priliku budućim borbama da budu dobijene, onako kako se ovakve bitke jedino i dobijaju – iskrenom saradnjom i međusobnom podrškom.
Piše: Jelena Ranković