Kako su mlađe generacije od pokretačke sile došle do toga da postanu apatični i nedovoljno zainteresovani u političkom prostoru? Kada jednom budu pričali o Srbiji njihove mladosti, da li će govoriti o tome kako su otišli iz zemlje, kako su odustali ili kako su se uprkos poteškoćama borili za svoje ideje i osvojili prostor u kojem se konačno čuo glas nove generacije?
Godinama se priča kako su nam neophodni mladi ljudi i nova lica neopterećena nasleđima prošlosti i da samo oni mogu da donesu značajne promene. Po tome kako izgleda politički život u Srbiji deluje da mladi ljudi u njemu ne učestvuju, niti su uključeni u procese donošenja važnih odluka. Čak i oni koji su ušli u politiku veoma brzo obuku odela i počnu da oponašaju starije kolege, klimaju glavom potvrđujući stavove političkog vrha. Istraživanja o potrebama i položaju mladih ljudi u Srbiji pokazuju da nove generacije imaju visok stepen nepoverenja u institucije, izuzetno negativan stav prema političarima i političkim partijama, kao i to da politički sistem u celosti ne omogućava njihovo učešće i delovanje. Ovakva poražavajuća slika otvara brojna pitanja. Kako je od pokretačke sile do najapatičnijih u političkom prostoru stigli oni na kojima sve ostaje i ko sve deli odgovornost zatečenog stanja? Koji su to sve izazovi u komunikaciji? Postoji li lek protiv teskobe nasleđa? Mogu li se promene uopšte i desiti bez angažovanja mladih ljudi? Ima li opstrukcija u delovovanju mladih aktivističkih organizacija i kako ih prevazići kroz motivaciju da ne odustaju?
U vremenu apatije i nezainteresovanosti, ipak postoje mladi ljudi koji svojim primerom na najbolji način pokazuju da aktivizam nije zamro. Da oni na kojima svet ostaje nisu odustali od svoje uloge u ovom društvu, iako ih možda ne primećujemo jer nemaju dovoljno prostora da kažu šta imaju. Na tom putu borbe puno je prepreka, opstrukcija, cenzora koji omalovažavaju rad aktivista. Međutim uprkos svemu predstavnici nove generacije su se aktivirali i žele da učestvuju u rešavanju važnih društvenih pitanja.
Navučeni na dobar osećaj
Predstavnik grupe građana „Glasno za omladinu“ Vladimir Stojićević se društvenim aktivizmom bavi od 2009. godine kada je još bio srednjoškolac. Osim što su sređivali dvorište, pokretali su brojne akcije u školskom parlametnu. Posle studiranja u Novom Sadu vratio se u rodni Bor sa idejom da pokrene mlade da se bore za svoje ideje. „Nisam želeo da rečenica „Na mladima svet ostaje“ bude samo jo[ jedna parola, a da nas nema nigde. Rešili smo 2018.godine da uđemo u političke vode, da se institucinalno borimo za naše ideje. Tada je naša lista možda bila i najmlađa u Srbiji. Pokušali smo da ujedinimo sve opozicione aktere u Boru, ali do toga nije došlo, pa smo odlučili da izađemo samostalno. Prvi put smo osvojili 4,45 %, a sada 3,5% i zadovoljni smo rezultatom i jednim odborničkim mestom u Skupštini grada Bora.” objašnjava Vladimir Stojićević.
Aktivista Brajan Brković je 2009. godine u srednjoj školi posle jednog časa građanskog vaspitanja sa drugarima napravio neformalno udruženje građana kako bi sakupili novac za matursko za učenike koji nisu bili u mogućnosti da plate. „Tada smo se navukli na taj osećaj da mlada osoba može da promeni nešto što će da koristi jednom većem broju ljudi. U poslednjih 13 godina postoji progresivan rast bavljenja aktivizmom, ali sve je počelo od jednog lepog osećaja. Sve posle toga sa dešavanjima u Srbiji je dovelo do toga da aktivizam dobije širu, težu i opasniju dimenziju. Danas se on svodi na pitanje borbe za javno dobro na šta smo dužni da ne okrećemo glavu.“ kaže Brajan Brković.
Odbornica DS u Skupštini Beograda Tanja Cakić otkriva svoje razloge ulaska u politiku: „U Beogradu sam se školovala, ali sam iz njega odlazila sa idejom da se možda nikada ne vratim. Ali po povratku sam shvatila da je možda jedini način da ostanem da se uključim i počnem da preispitujem taj novi teren. Ne prihvatam lako da nešto ne može! Odbijam da zemlja koja ima 7 miliona stanovnika ne može da nađe model po kojem može da se organizuje i funkcioniše dobro.“
Osvajanje šanse i prostora
Jasno je da su nam u politici potrebni novi ljudi neopterećeni nasleđenim obrascima ponašaja koji kako je pokazalo vreme očigledno ne funkcionišu. „Ne smemo gubiti vreme. Istorija može biti dobra učiteljica, da se iz svega izvuče neka pouka, ali u nekom trenutku treba podvući crtu i krenuti dalje“ kaže Tanja Cakić.
Političke partije ne pružaju puno prostora za inicijativu mladih ljudi. Kada mlad čovek u Srbiji hoće nešto da promeni kažu mu da je isuviše mlad, da ne zna šta je politika… A onda odjednom postaje star da bi bilo šta promenio. Neminovno se potavlja pitanje da li društvo treba da daje šansu novim generacijama ili oni sami moraju da je uzmu?
Mlade ljude treba da karakteriše potreba za preispitivanjem, da budu radoznali, da razvijaju kritički stav prema svemu. Oni treba da budu motor koji gura ovo društvo napred. Ne treba da čekaju da im neko da šansu, oni treba sami da je zgrabe. „Kada se uključe mladi ljudi su celim srcem u borbi, u aktivizmu, i teško im padaju porazi. To znači da im je zaista stalo, ali na nama koji smo malo duže u tome je da im vratimo tu energiju. U pitanju je dugotrajna borba u kojoj moramo biti zajedno.“ kaže iskusni aktivista Brajan Brković.
Borba za zajedničke ciljeve
Uloga aktivizma je da gura prst u oko problemima, direktno i brutalno. Važno je da aktivisti što više sarađuju između sebe, da šire mrežu i kontakte, da neguju međusobnu solidarnost. Uz to potrebne su političke organizacije i stranke da budu tu kao podrška, jer na kraju neophodno je promenu napraviti u institucijama. Poredak stvari je poremećen jer aktivizam nije dovoljno ispraćen sa političkom pričom. Neophodno je da postoje mostovi između tradicionalnih političkih organizacija i aktivističkih grupa. Treba naći zajednički imenitelj, zajedničke vrednosti i cilj. Jedino sa takvom zajedničkom snagom moguće je doći do pravih promena.
Javni prostor je zagađen pričama o sukobima i podmetanjima. Građani su navikli da političke partije u svakom problemu jure svoje parče interesa. Ipak, prirodno je da postoji saradnja ako su ljudi iz političkih partija iskreni u svojim namerama. U ovom trenutku niko nije dovoljno jak sam, pa je neophodno je da svi sarađuju na teškom i dugom putu ka promenama. Na početku možda može da vlada nepoverenje, ali kroz saradnju i zajedničke korake poverenje može da se izgradi. Potrebno je staviti ideju iznad ličnih animoziteta i odnosa. U našem degradirajućem društvu došli smo do toga da je počela da postoji svest o zajedničkom interesu aktivsta i političkih organizacija pa je moguće na većim protestima videti zajedno političke aktere i aktere civilnog sektora koji se međusobno ne vole. Ali ideja i cilj moraju biti važniji od međusobnih odnosa. S tim što se ne sme zaboraviti da civilni sektor treba da bude veran ideji i da uvek služi kao kontrolni faktor političkih organizacija.
Malim koracima do konačne pobede
Širom Srbije sve više imamo lokalne zajednice koje uviđaju probleme u svom okruženju i okupljaju ljude. U Novom Sadu imamo Šordoš, u Pančevu Teslaš, prosvetni radnici izlaze zbog napada na nastavnicu u Trsteniku, okupili su se ljudi oko Savskog mosta u Beogradu, Požega bije svoju bitku, Zaječar svoju… To su sve ostrvca nezadovoljstava na prvi pogled na različite teme koji sve u sebi imaju isti koren problema, a to je nedostatak vladavine prava, poštovanje zakona i normalan rad institucija države.
„Dobro je što se bude male zajednice jer od svakog tog pitanja mogu da naprave referendumsko pitanje za lokalne izbore. Važno je da se udružujemo, ali moramo biti svesni da je jako teško da neki od tih problema rešimo. Jer ako bi rešili jedan to bi bio signal za druge da je moguće rešiti sve. Onda bi vlast bila u problemu. Mislim da namerno postoje tolika institucionalna ignorisanja, strahovlada policije i parapolicije. Ali dobro je da ima nemira u različitim mestima. Iz te borbe od dole stežemo obruč oko izvršne vlasti. Ljudima je potrebno da vide makar malu pobedu, jer će tako uvideti da je to ipak moguće. A za sada veće šanse su nam da ostvarujemo male pobede.“ kaže Brković.
Kada jednom budu pričali o Srbiji njihove mladosti, da li će govoriti o tome kako su otišli iz zemlje, kako su odustali ili kako su se birili i pobedili? Uprkos svim izazovima stvarnosti, mladi ljudi treba da su radoznali, da postavljaju pitanja, preispituju autoritete, da se ne plaše da govore svoje ideje, da ne čekaju već da sami osvajaju politički prostor, jer samo tako ćemo kao društvo napredovati i konačno pobediti.
Piše: Jelena Ranković