Piše: Advokat Marko Pantić
Sigurno ste mnogo puta pročitali ili čuli rečenicu kojom sam opredelio naslov ovog teksta. Mogu da pretpostavim da ste se često nasmejali prilikom razmišljanja o njenoj suštini, možda čak i nervirali usled nepravde koju ste doživeli postupanjem bilo državnih organa bilo pojedinaca. Međutim, mišljenja sam da ne treba da imamo izgovor kada je u pitanju unapređenje položaja pravosudnih organa, sve zarad postizanja glavnog cilja – nezavisnog pravosuđa.
Ustav Republike Srbije u svom članu 4 definiše podelu vlasti. U stavu 2 pomenutog člana, Ustav propisuje da „uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku“, dok u stavu 4 da je „sudska vlast nezavisna“. Dakle, sam Ustav naše zemlje u svom uvodnom delu definiše sudsku vlast prvenstveno kao granu vlasti, a zatim „podvlači“ da je glavna odlika sudske vlasti – nezavisnost. I to nezavisnost od druge dve grane vlasti – zakonodavne i izvršne.
S druge strane, položaj javnog tužilaštva je i deklarativno drugačiji od položaja sudstva. Javno tužilaštvo, za razliku od sudstva, ne predstavlja vlast po sebni. Dakle, javno tužilaštvo nije sudska vlast, već državni organ koji, doduše deluje pred sudskom vlašću, ali se bira na osnovu predloga izvršne – i to vlade. Po ustavnoj definiciji, javno tužilaštvo je samostalan organ, za razliku od sudstva koje je samostalno i nezavisno. Međutim, u svom delovanju, odnosno u obavljanju svog posla – javno tužilaštvo i sudstvo zajednički tvore nadcelinu koja se u teoriji naziva pravosuđe.
Šta bi to trebalo da znači u praksi? Pa da tužilaštvo koristi svoja ovlašćenja jedino i isključivo u skladu sa Ustavom i pratećim zakonima, a ne u cilju sprovođenja bilo kakve političke volje. Što se sudstva tiče, trebalo bi da težimo da sudovi donose presude isključivo u skladu sa zakonom i zajemčenim pravima kao i, što se krivičnog prava tiče, uz poštovanje pretpostavke nevinosti okrivljenog kao vrhunskog načela krivičnog sudskog postupka. Kako se ova načela i postulati mogu kompromitovati, pokušaću da izložim u nastavku ovog teksta, analizirajući informacije koje dobijamo iz medija o dva, po mišljenju, trenutno najinteresantnija sudska postupka.
Verovatno možete pretpostaviti da se radi o dva sudska procesa koja se vode pred Posebnim odeljenjem za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu – onog što se u žargonu naziva Specijalnim sudom. Prvi je u javnosti poznat kao „Jovanjica“. Reč je organizovanoj kriminalnoj grupi koja se tereti za proizvodnju i stavljanje u promet opojne droge koja je proizvođena na istoimenom imenju u blizini Stare Pazove. Kao prvooptuženi i organizator kriminalne grupe označen je vlasnik „Jovanjice“, Predrag Koluvija, ranije poznat javnosti kao uspešni privrednik i član privrednih delegacija Srbije na putovanjima u inostranstvu.
U više navrata su različiti pripadnici političke vlasti (dakle zakonodavne i izvršne) davali različite komentare na ovaj predmet – čime su definitivno kompromitovali rad tužilaštva, koji nesumnjivo nije bio mali. Ono što je posebno interesantno jeste da su ti komentari bili mahom isključivo u korist optuženih. Govorilo se da im je namešteno, da nije reč o opojnoj drogi nego o tzv. industrijskoj konoplji, a da su za sve krivi korumpirani policajci na čelu sa IV odeljenjem beogradske policije. Ovakvo ponašanje predstavnika vlasti je opasnije nego što se možda čini. Prvenstveno jer bacaju ljagu na rad tužilaštva za organizovani kriminal, čiji su tužioci birani na predlog te iste vlade. A drugo, stavljaju veliki pritisak na sud jer se može „čitati“ da predstavnici političke vlasti „žele“ određenu presudu. Sve u svemu, kako god se slučaj „Jovanjica“ pravno okonča, iz današnje vizure deluje da će Srbija sigurno izgubiti.
Drugi proces je suđenje klanu Veljka Belivuka koje je nedavno počelo. U njemu se možda još više može primetiti kako komentari političara mogu da kompromituju postupak. U medijma su objavljeni iskazi Veljka Belivuka i Marka Miljkovića (koji se smatraju vođama klana) koji su u više navrata svoje ranije delovanje – pre činjenja krivičnih dela koja im se optužnicom stavljaju na teret – vezivali za saradnju sa vladajućom političkom strukturom. Na te komentare predstavnici vlasti su odgovarali sa određenom vrstom gađenja, komentarišući da okrivljeni na sudu imaju pravo i da lažu (što je istina) kao i da to obilato koriste da bi se branili. U svemu tome su ih verno pratili provladini mediji – koji su čak i posvećivali čitave emisije u cilju ubeđivanja svojih gledalaca da Veljko Belivuk i Marko Miljković ne govore istinu. Bilo bi interesantno pitati ih zbog čega daju punu veru iskazu optuženom vođi organizovane kriminalne grupe u predmetu „Jovanjica“.
Međutim, u ovom drugom procesu došlo je velikog zaokreta koji je, deluje, izuzetno bitan za postupak, ali još više za praćenje narativa koji prati ceo proces. Srđan Lalić, pripadnik klana, sklopio je sporazum o svedočenju sa tužilaštvom u zamenu za nižu zatvorsku kaznu nego što bi (verovatno) dobio nakon suđenja. Ovaj svedok-okrivljeni, kako se naziva u terminilogiji krivičnog zakonodavstva, je dao na sudu ispričao detaljne podatke o nekim pojedinostima u delovanju klana. Ono što je posebno indikativno je da od tog trenutka, od „koljača i ubice“ kako je do tada prikazivan u provladinim medijma – Srđan Lalić postaje „apostol istine“.
S tim u vezi, ostaje na snazi pitanje na koje bar do sada nije niko od predstavnika vlasti odgovorio. Zbog čega se Predragu Koluviji i Srđanu Laliću bezrezervno veruje a Marku Miljkoviću i Veljku Belivuku ne? Da li bi se promenio medijski tretman Belivuka i Miljkovića da i oni sklope sporazum o svedočenju? Sva ova pitanja ostaju otvorena, a suštinski su možda potpuno nebitna za pravna finala ova dva postupka. Ostaje nam da se nadamo da će postupajući tužioci goniti okrivljene u skladu sa zakonom, a da će sudije suditi na osnovu zakona i dokaza u spisima predmeta, a ne na osnovu medijskih natpisa – bili oni na teret ili u korist okrivljenih.