Piše: Advokat Marko Pantić
Retko kome se nije desilo da tokom života ne dođe u dodir sa prekršajnim postupkom. Bilo da su u pitanju „dečije“ stvari poput prelaska ulice van pešačkog prelaza ili vožnje skuterom bez nošenja kacige, ili ozbiljniji prekršaji poput vožnje motornog vozila pod dejstvom alkohola ili droga, pravila postupka su ista. Ovo pitanje je dosta aktuelizovano kada su se krajem prošle godine održavali ekološki protesti u mnogim
gradovima Srbije na kojima su blokirane razne saobraćajnice. Tom prilikom su neki učesnici legitimisani od strane policije i direktno im je bivao uručen, a nekima je na kućnu adresu dostavljan dokument pod nazivom „prekršajni nalog“.
O čemu se zapravo radi?
Radi se o institutu novijeg datuma koji se u naš pravni sistem uveden 2013. godine, najviše u cilju efikasnosti kažnjavanja učinilaca lakših prestupa. Reč je o dokumentu koji izdaje nadležni organ (najčešće policija) kada smatra da je neko lice izvršilo prekršaj za koji je kao sankcija predviđena isključivo novčana kazna i to u fiksnom iznosu. Zakonodavci su proklamovali dve glavne pogodnosti za uvođenje ovog
instituta. Prva je ta što prekršajni nalog ima snagu izvršne kazne – dakle, lice kojem je izdat ne mora da odlazi u sud ili policiju da bi vodilo postupak, već „samo“ ima obavezu da plati novčani iznos naznačen u nalogu. Druga proklamovana pogodnost je ta što se u samom nalogu propisuje da će lice platiti polovinu od predviđene kazne – ukoliko isplatu učini u roku od 8 dana od dana prijema prekršajnog naloga.
Na primer – za vožnju bez korišćenja sigurnosnog pojasa propisana je kazna od 5.000 dinara u fiksnom iznosu. Ukoliko je vozaču izdat prekršajni nalog, pa isplati iznos od 2.500 dinara u roku od 8 dana – drugih obaveza nema i ceo postupak je završen. Autor ovog teksta ima veliku koncepcijsku zamerku institutu prekršajnog naloga te se nikako ne može saglasiti pravnim finalem koje proizvodi, iako nesumnjivo postoje i dobre stvari koje smo u prethodnom pasusu nazvali proklamovanim pogodnostima. Naime, prekršajni postupak je kazneni postupak. Lice koje se goni prekršajno, iako je reč o nekim blažim prestupima, ima zakonsko svojstvo okrivljenog. Zakon o prekršajima je osnovni zakon koji reguliše opšti pojam prekršaja i osnovna pravila prekršajnog postupka, ali i sam u svom članu 99 predviđa shodnu primenu Zakonika o krivičnom postupku – za sve one situacije koje nisu predviđene Zakonom o prekršajima. Ovo sve ukazuje na obavezu organa koji učestvuju u prekršajnom postupku da obezbede sve pravne garantije okrivljenom – a najviše pravo na odbranu.
Kada se predmet okonča isplatom novčane kazne izrečene prekršajnim nalogom – toga nema.
U tim situacijama se izdavalac prekršajnog naloga (ponavljamo, najčešće policija) suštinski stavlja u neku kombinovanu ulogu tužilaštva i suda. Prvenstveno otkriva lice koje je učinilo prekršaj (što bi u krivičnom postupku bila uloga javnog tužilaštva) i istovremeno mu prekršajnim nalogom izriče novčanu kaznu (što bi u redovnom postupku bila isključivo uloga suda). Okrivljeno lice u tom trenutku nema nijednu
mogućnost da ospori ni činjenične ni pravne navode koji su opisani u prekršajnom nalogu – ima mogućnost da plati ili ne. Međutim, ono što je dobro jeste da plaćanje ostaje u domenu mogućnosti – dok je obaveza samo jedna: da primi prekršajni nalog.
Dakle, okrivljeno lice nije u obavezi da postupi po prekršajnom nalogu (da plati novčanu kaznu) već ima mogućnost da pobija i činjeničnu i pravnu osnovu svih navoda. Reč je o mogućnosti koju Zakon o prekršajima naziva zahtevom za sudsko odlučivanje.
Okrivljeno lice koje je nezadovoljno navodima u izrečenom prerkršajnom nalogu, ili prosto ne želi da plati novčanu kaznu, može u roku od 8 dana (dakle isti onaj rok koji je ostavljen za plaćanje) da prekršajnom sudu uputi (putem pošte ili lično) potpisani prekršajni nalog. Takav prekršajni nalog će se smatrati zahtevom za sudsko odlučivanje – što znači da će se pred nadležnim prekršajnim sudom sprovoditi redovan prekršajni postupak. U tom postupku će se ispitivati i činjenični i pravni supstrat navoda iz osporenog prekršajnog naloga.
Interesantna je i tema kako su identifikovani učesnici protesta kojima su dostavljeni prekršajni nalozi na adresu jer – mnogi od njih su tvrdili da ih niko nije legitimisao. To bi moglo da znači da je došlo do nezakonitog rada policije prilikom utvrđivanja identiteta lica, ali je ovaj tekst suviše kratak sa kvantitativnog stanovišta da bismo se bavili i tom temom.
Za kraj, što se tiče pitanja postavljenog u prvom pasusu analize, kratak odgovor bi mogao da glasi: prekršajni nalog je dokument koji izdaje ovlašćeni organ i kojim dokumentom izriče okrivljenom licu novčanu kaznu u fiksnom iznosu. Istim izriče da će se lice osloboditi plaćanja druge polovine kazne ukoliko prvu polovinu isplati u roku od 8 dana. Lice nezadovoljno navodima u prekršajnom nalogu ima isti rok – 8 dana – da podnese nadležnom prekršajnom sudu potpisani nalog koji se u tom slučaju ima smatrati zahtevom za sudsko odlučivanje. Naravno, u svim ovim situacijama je moguće, a autor teksta bi rekao da je i poželjno angažovati stručno lice – advokata, bar u savetodavnom smislu. Ipak je reč o kaznenom postupku u kojem se primenjuju sankcije.