U ovogodišnjem predizbornom periodu svedočili smo mnogim pozitivnim stvarima u političkom životu Srbije, koje nažalost nisu bila odlika nekih prethodnih izbornih ciklusa. Jedna od stvari koja je izazvala izraženo pozitivnu reakciju javnosti bila je potpisivanje “Sporazuma za odgovornu Srbiju” između javnih ličnosti i proevropske opozicije. O prvenstveno toj, ali i o nekim drugim temama, razgovarali smo sa Dejanom Atanackovićem, piscem, umetnikom i jednim od inicijatora “Sporazuma”.

Kao “grom iz vedra neba” 17. februara u medijima je odjeknula vest da maltene čitava proevropska opozicija potpisuje dokument pod nazivom “Sporazum za odgovoru Srbiju” koji su mediji pojednostavljeno nazivali i “Paktom o nenapdanju”. Možete li nam reći nešto više o tome? Kako ste se okupili oko ideje? Koji su kriterijumi bili kada ste birali “partnere”?

Prvi korak bio je Apel za odgovornost koji je podržalo najpre pedeset, a na kraju i preko sedamdeset uglednih ličnosti. Napravljen je i sajt putem kojeg se Apelu pridružilo još dve stotine potpisnika. Ideja je bila da se u nekoliko tačaka pronađu nesporni zajednički imenitelji cele proevropske i demokratske opozicije u političkom, vrednosnom i strateškom smislu, kako bi se građanima poslala poruka da, iako raspoređena u više koalicija, opozicija ima više sličnosti nego razlika, više zajedničkih nego suprotstavljenih interesa, a uz to i kapacitet za dijalog, pa i za donošenje nekih zajedničkih odluka, posebno po pitanju kontrole izbora i postizbornih saradnji. Naravno, ta poruka je bila posebno važna kao podstrek građanima da daju značaj sopstvenom, individualnom glasu, imajući u vidu obeshrabrujuće loše izborne uslove ali i jednu opštu sliku koju značajan broj građana ima o opoziciji (uključujući i glasače opozicije).

Dobar deo javnosti opoziciju i dalje doživljava relativno monolitno, a to što je povezuje češće su loše nego dobre osobine: nedostatak saradnje, nesposobnost ili nevoljnost za čak i elementarne dogovore, prevrtljivost, uzajamno nepoverenje, a zatim i postavljanje nerealnih i neubedljivih ciljeva, itd, postupci koje su građani imali već prilike da vide, i na osnovu kojih su se ranije odlučivali za glasačku apstinenciju. Pa i to što su mnogi mediji Sporazum nazivali “pakt o nenapadanju” jasno govori o takvoj percepciji javnosti.

Lično sam bio uveren, kao i moji saradnici, da opozicija (mislim, kad kažem opozicija, uvek i isključivo na demokratsku i proevropsku opoziciju) uz sve svoje probleme i mane ima dobre šanse za solidan rezultat na izborima, posebno imajući u vidu probuđenu ekološku i građansku svest, brojne proteste i blokade autoputeva, političko artikulisanje aktivizma, pa i relativno jasno vrednosno i ideološko koaliciono ukrupnjavanje, i da je najveća prepreka upravo nedostatak dijaloga i saradnje, kako u smislu poruke koja se šalje biračima, tako i u smislu naprosto praktičnih rešenja, uz pritom nespornu činjenicu da se nijedna pojedinačna stranka pa ni koalicija ne može samostalno suprotstaviti vladajućem rezimu.

Pritom nuđenjem sporazuma nije nam bila samo namera da opozicija pokaže jedinstvo, već i da se, eventualno, pokaže i ko nije spreman da stane iza nekih principa za koje se javno zalaže.

Koliko se moglo ispratiti u medijima – jedina “veća” politička organizacija koja nije želela da potpiše Sporazum bila je Narodna stranka Vuka Jeremića. To znači da su ostali (proevropski) opozicioni akteri prihvatili Vaš poziv. Da li ste zadovoljni odzivom, s obzirom da se u javnosti stvorila slika da se sve brzo desilo, a i čini se da je to jedini dokument koji je ovoliko opoziconih aktera potpisalo u predizbornom periodu? 

Narodna stranka nije potpisala Sporazum, ali su predstavnici te stranke učestvovali na našim kasnijim sastancima i to je bilo važno. Ne mogu da kažem da je odziv bio izvestan, od mnogih smo poprilično dugo čekali odgovor, čak i uz neizvesnost hoće li se posle uopšte pojaviti na potpisivanju. Samo potpisivanje Sporazuma je bio događaj koji je imao pozitivan odjek u javnosti, uostalom već je reakcija javnosti na apel bila odlična, iako su se razni skeptični novinari i analitičari pomalo utrkivali u tome da nađu paralele sa nekim ranijim sporazumima i dogovorima ističući time, naravno, sumnju u njegovu svrsishodnost.

Svakako, odluka za pristupanje Sporazumu nije bila od strane svih iskrena. Za neke je bila iznuđena i u suštini rezultat pritiska javnosti, uz razne dileme koje su do nas stizale u manje ili više otvorenom obliku – koliko će sporazum istaći neke a umanjiti druge, koliko se pristupanjem sporazumu potvrđuje ili negira nečiji politički identitet, koliko je za nekoga korisno a koliko štetno da s drugim stane u isti kadar, a kamoli da nešto zajedno potpiše. Neki su odmah požurili da istaknu kako je njihova ruka bila pružena mesecima i kako su sličan sporazum nudili već odavno, a niko nije hteo da mu pristupi. Neko je odmah po potipisivanju rekao: ja na to stalno pozivam, i eto, dobro je da je konačno “moj stav” usvojen, a da se to dogodilo pre nekoliko meseci gde bi nam bio kraj.

A naravno, Sporazum nije imao za cilj da bude bilo čija lična stvar, najmanje moja i mojih saradnika, i što se mene tiče svako je na njega mogao da jednako polaže pravo na autorstvo koliko i svako drugi. Zamislite kako bi sjajno bilo kad bi se opozicione svađe svodile na to ko je prvi ili ko je više insistirao na zajedništvu i dijalogu.

Početkom marta ste dali izjavu da koalicije Ujedinjeni za pobedu Srbije, Moramo i Ajmo ljudi zajednički preraspoređuju kontrolore kako bi pokrili sva biračka mesta. Možete li nam reći kako je to teklo i da li je cilj bio ispunjen? Jel opozicija uspela da “pokrije” sve bar u Beogradu? 

Cilj je bio ispunjen u onoj meri u kojoj je Sporazum predviđao da se sedne za isti sto. Tačnije selo se za dva stola, jedan republički i jedan beogradski, i ti su sastanci bili izuzetno konstruktivni u okvirima kojih su se neposredno ticali. Naravno da opozicija nije uspela da pokrije sve, ni u Beogradu, a kamoli republici, iako su pojedine stranke izlazile u javnost sa podacima o neverovatnim brojevima obučenih kontrolora. Naravno, kao inicijatori sporazuma nismo bili u mogućnosti da te podatke i proverimo, niti smo na to imali pravo.

Ono što Sporazumom jesmo uspeli, to je da se sedne i razgovara i da se vidi koja su mesta pokrivena, koja nisu, i u tih nekoliko susreta zaista su sve tri koalicije zajedno radile na raspoređivanju kontrolora i to je nesumnjivo bilo korisno.

Ipak, moj utisak je da je veći deo opozicije, znatno pre tih naših sastanaka, više investirao u kreiranje slike da je “kontrola pod kontrolom” nego što se zaista radilo na obezbeđivanju i obuci kontrolora. I verujem da su mnogi u te dogovore ušli znajući da postoji velika razlika između slike koja je poslata javnosti i realnog stanja. Iz tog razloga nije prošao ni naš predlog da zajedničko raspoređivanje kontorlora bude javno i to putem online aplikacije koju smo ponudili da pripremimo, i koja bi bila dostupna svim građanima, a ponudili smo je imajući tada u vidu veliki broj kontrolora koje je opozicija tvrdila da ima obezbeđene i obučene, pa je bilo dobro da i građani imaju uvid i pre izbornog dana kako stvari stoje na njihovom biračkom mestu. Zvanično, aplikacija nije prošla jer nije bilo vremena da se po njenom aktiviranju ona adekvatno upotrebi, budući da je svako morao da unosi podatke što bi, istina, oduzelo mnogo vremena.

U aprilu, nakon održanih izbora, objavljeno je saopštenje inicijatora Sporazuma da je postignut dogovor za nastavak saradnje između proevropske opozicije i da je doneta ocena da izbori nisu legitimni. Možete li reći nešto malo više o tome? Jel urađeno nešto konkretno po tom pitanju?

Ono što jeste bilo dobro je činjenica da je sastanak sazvan ne od strane inicijatora, već od strane samih potpisnika sporazuma, i to se desilo ubrzo nakon susreta Đilas-Vučić, događaja koji su mnogi videli kao definitivni krah ili makar duboko kompromitovanje dalje unutaropozicione saradnje.

Na našem sastanku su bili pristutni predstavnici svih organizacija potpisnika i mislim da je, više nego u bilo kojoj drugoj situaciji tih dana, javnosti poslata poruka da opozicija ima zajednički stav, da neće srljati u nove izbore dok se ne okonča još uvek aktuelni izborni proces, dok se ne reše svi sporovi pred upravnim sudom i dok se ne ponove glasanja na spornim biračkim mestima. Takođe, potvrđena je podrška listi Ajmo ljudi na ponovljenim glasanjima.

Ono što je trebalo da usledi je objedinjavanje zapisnika sa biračkih mesta svih organizacija koje su imale svoje kontrolore, a potom i zajedničko obraćanje Evropskom parlamentu, što se, međutim, nije dogodilo. U međuvremenu je postalo aktuelno pitanje uvođenja sankcija Rusiji, što je jedan novi, mada očekivani momenat, koji bi sada morao da proevropsku opoziciju ujedini oko zajedničkog evropskog stava, jer preti opasnost da Vučićev evropski put sada njemu, Vučiću, obezbedi dodatni manevarski prostor da Evropa ponovo zanemari kriminalne odlike hibridnog režima u zamenu za njegovo “istorijsko ne” Putinu.

Poslednje pitanje se odnosi na Vaš lični osećaj. Da li ste zadovoljni postignutim? Da li su opozicioni akteri poštovali sporazum? Da li je moglo bolje i više? 

Sporazum uglavnom jeste poštovan, mada je to pomalo i stvar interpretacije.

Više bih voleo da je javnost mogla da vidi i neku kreativnu upotrebu sporazuma, a ne samo da li je poštovan ili ne. Ne mogu da kažem da je u periodu od potpisivanja pa do izbora bio eksplicitno prekršen, neke tačke sporazuma i nemaju rok trajanja, budući da se tiču postizbornog perioda i eventualnih republičkih i lokalnih koalicija. Naime, potpisnici su se obavezali da neće ulaziti u postizbornu saradnju sa strankama režima i to će sada biti zanimljivo, jer verujem da predstoje mnoge nepristojne ponude.

Po mom mišljenu, to da što širi dogovor proevropske opozicije ostaje jedna neporeciva neophodnost, jasno je svakog dana i na svakom koraku. Trenutno je proevropska opozicija ta koja paradoksalno možda i najviše doprinosi srpskom evroskepticizmu i radi na svoju štetu, a time na štetu srpskog društva. Ali dogovor je potreban i mnogo šire, ideološki, vrednosno, kulturno, i naravno praktično organizaciono. Konkretno svaka tačka sporazuma ostaje aktuelna i za neke naredne izbore, i ne samo za izbore.

Leave a Reply

Your email address will not be published.