Jeremić, Veselinović, Lazović, Movsesijan, Tadić, Lutovac, Đilas, Grbović! Mi smo društvo koje poslednjih 30 godina sve svoje neuspehe i nepravde pravda činjenicom da smo u tranziciji. Sam izraz tranzicija podrazumeva neki međukorak, neki trenutak koji odvaja staro od novog, društveno-ekonomsku promenu, reformsku promenu, premošćavanje nekog jaza, prilagođavanje novim intencijama. Dakle, to je sa aspekta društvenih kretanja neki „kratak period“ koji moramo da progutamo na putu ka nečem boljem. Kod nas se taj trenutak pretvorio u dan mrmota, hronično stanje, osećaj da smo u limbu do te konačne promene.
U međuvremenu svet je rastao, padao, menjao se, imao svoje faze progresa i faze regresije, a mi smo u čistilištu čekali i čekamo da tranzicija prođe i krene neki izvesniji period življenja. Ono što je karakteristično za razne izveštaje o napretku Srbije je izraz „zakonodavni okvir je pristojan, ali je problem njegova implementacija“, i to implementacija zakona, konvencije, ideje, društvene aktivnosti. Šta nam to govori? To praktično znači da nismo imali hrabrosti za promenu ali smo želeli da sebi i drugima malo zamažemo oči i to znači da smo relativizovali vrednost koju smo navodno želeli da unesemo u naše društvo. To takođe znači i da često nismo strateški promislili kako da obezbedimo održiva rešenja za one koji tom promenom gube neka prava, budućnost, često „hleb“ za svoju porodicu. Kroz prethodne tri decenije polako smo ostavljali na margini društva neke radnike, samohrane roditelje, neke ljude koji su izgubili svaku šansu za aktivan rad nakon gubitka posla jer su prešli četrdesetu, decu sa invaliditetom, bolesne jer imaju previše godina da bi ih spašavali, neke pripadnike manjinskih zajednica jer nisu preko noći prihvatili matricu ponašanja većine. I dobili smo hiljade i hiljade senki onih koji su mogli da svojim znanjima ili čak samo svojom željom budu aktivni deo naše zajednice. To su isti oni koji su svoju nemoć nakon godina prepuštenosti samima sebi sa pravom pretvorili u ogorčenje prema svima, razočarani jer su tek u zrelim godinama shvatili da neće nikada dobiti svoju šansu za izvesnu budućnost sebe i svoje porodice.
Logično pitanje je pa gde je zapelo??? I naravno da tu dolazimo do ključnog problema svih nas, a to je odsustvo strateškog pristupa promenama u društvu, planiranja koje će obuhvatiti sve eventualne posledice promena i osmisliti rešenja za one koji u tom deljenju karata će biti žrtve tranzicije. I nemojte da mi spominjete akcione planove jer su tomovi papira bačeni na opštemestaške tekstove koji nikada nisu videli svetlost dana, osim na nekim debatnim klubovima. Nama je sada potrebna jasna strategija za Srbiju kakva treba da bude za deset godina, gde su potencijali za razvoj i kako će se ojačati i oživeti srednja klasa koja je preduslov za stabilan razvoj. Nama je potreban san o toj budućoj Srbiji i stvaranje uslova da tada srednja generacija može da planira svoju budućnost, jer mi tu šansu nismo dobili.
Znate ono kada posadite drvo sa svešću da će u tom hladu uživati tek vaši potomci, e takav pristup i ta vrsta hrabrosti jedino mogu da imaju za rezultat čitave slojeve društva koji neće biti izgubljeni i ostavljeni, već sa jasnom ulogom u napretku koji želimo. Tek tada ćemo zaslužiti da naša „tranzicija“ postane pravedna!
Ako me pitate kakve veze ima naslov sa sadržinom teksta, on je samo garancija da će ga gore pomenuti lideri građanske opcije pročitati (stići će u press kliping) jer oni moraju da pokrenu taj točak sanjane, a ne iznudjene budućnosti naše države. Aleksandra Vučića nisam namerno pomenula jer on je kroz istoriju menjao odela, ali nikada nije pokazao poštovanje za običnog čoveka već ga je sveo na jeftinu robu, ponizio i obeshrabrio da ikada može da se osloni na svoje potencijale uz tihu podršku institucija države.
Tamara Tripić
Mreža za demokratski dijalog
Autorski tekst možete pročitati i na portalu Danas-a, ovde.