U prethodnih nekoliko godina, broj stranih radnika u Republici Srbiji se skoro utrostručio, pa je tako Nacionalna služba za zapošljavanje 2017. godine izdala oko 7000 radnih dozvola, da bi tokom 2021. godine taj broj porastao na 18000. Zajedno sa porastom broja strane radne snage, javili su se i određeni problemi u pogledu uslova rada, života i smeštaja tih radnika. Tako smo tokom 2020. godine u Kraljevu svedočili protestu radnika iz Indije, dok je najaktuelniji slučaj koji je uzburkao javnost slučaj vijetnamskih radnika u Zrenjaninu. Međutim, šta o svemu tome kaže naše zakonodavstvo i kakve su odredbe koje predviđaju mogućnost angažovanja stranih radnika u Republici Srbiji, možete pročitati u nastavku ovog teksta.
Osnovni zakoni koji se bave ovom tematikom su Zakon o zapošljavanju stranaca, Zakon o strancima i Zakon o radu kao zakon koji reguliše radne odnose na teritoriji Republike Srbije, kao i niz međunarodnih konvencija koje se odnose na prava radnika. Međutim, imajući u vidu opširnost same teme i veliki broj modaliteta na osnovu kojih strani državljanin može da radi u Republici Srbiji, u tekstu ćemo obraditi samo slučajeve angažovanja stranih radnika na osnovu ugovora o radu, s obzirom na to da je ovaj oblik rada izazvao najveću pažnju javnosti. Osnovni uslov koji je neophodno da bude ispunjen da bi strani državljanin mogao da radi u našoj zemlji, jeste da poslodavac pribavi radnu dozvolu za budućeg radnika, koju izdaje Nacionalna služba za zapošljavanje. Da bi se izdejstvovalo izdavanje radne dozvole, pre svega je potrebno dobiti odobrenje za boravak stranca na teritoriji Republike Srbije duži od 90 dana koji izdaje Uprava za strance. Postoji nekoliko tipova boravišne dozvole, pa tako to može biti viza D – boravak od 90 do 180 dana, privremeni boravak – boravak do godinu dana i stalno nastanjenje – odobrava se nakon pet godina provedenih u Srbiji. Nakon toga, neophodno je priložiti odgovarajući dokaz o radnom angažovanju (ugovor o radu), kao i dokaz o rešenim pitanjima smeštaja i ishrane radnika. Kada se ispune ovi osnovni uslovi, moguće je dobiti dve vrste radne dozvole za stranca, u zavisnosti od osnova zaposlenja – radnu dozvolu za zapošljavanje ili radnu dozvolu za upućena lica.
Radna dozvola za zapošljavanje predstavlja „klasičnu“ radnu dozvolu koja se izdaje na osnovu ugovora o radu zaključenog sa domaćim poslodavcem. Međutim, da bi poslodavac ishodovao dobijanje radne dozvole ovog tipa za radnika, neophodno je da nije otpuštao radnike zbog tehnoloških, organizacionih i ekonomskih promena na tim radnim mestima, kao i da deset dana pre podnošenja zahteva za radnu dozvolu nije pronašao domaće radnike sa odgovarajućim kvalifikacijama za to radno mesto. Drugim rečima, strane radnike po ovom osnovu je moguće zaposliti tek ukoliko postoji nedostatak domaće radne snage. Sa druge strane, radna dozvola za upućena lica predstavlja malo drugačiji model radnog angažovanja i podrazumeva ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji između stranog i domaćeg poslodavca. U tom slučaju, na osnovu pomenutog ugovora, strani poslodavac upućuje radnika na rad kod poslodavca u Republici Srbiji, pri čemu radnik ima zaključen ugovor o radu jedino sa stranim poslodavcem. Međutim, stranog radnika je moguće uputiti na rad u Republiku Srbiju samo pod uslovom da je kod stranog poslodavca zaposlen najmanje godinu dana. Radne dozvole traju koliko traje i odobrenje za boravak u našoj zemlji, a pod određenim uslovima se mogu i produžiti. U svakom slučaju, važno je naglasiti da sve troškove vezane za pribavljanje bilo kojeg tipa radne dozvole snosi poslodavac i ni u kom slučaju ih ne sme preneti na zaposlenog, odnosno radnika.
Ono što je zajedničko za sve strane radnike koji rade u našoj zemlji jeste da, prema Zakonu o zapošljavanju stranaca, imaju jednaka prava i obaveze kao radnici koji su državljani Republike Srbije. Prema tome, čak i kada su u pitanju upućena lica, koja imaju ugovor o radu zaključen u nekoj drugoj zemlji sa stranim poslodavcem, moraju se poštovati prava i obaveze radnika predviđene našim zakonodavstvom. Nadzor nad pravilnim sprovođenjem navedenih odredaba vrši Inspekcija rada, a u slučaju njihovog kršenja predviđena je prekršajna odgovornost poslodavca, a novčane kazne mogu ići i do milion dinara. Pored toga, ukoliko u određenim slučajevima postoje i elementi kršenja ljudskih prava od strane poslodavca, kao na primer oduzimanje pasoša, ostvaruju se i uslovi za krivičnu odgovornost poslodavca.
Iako je tema preširoka za detaljnu pravnu analizu, s obzirom na brojnost zakonskih akata koji regulišu ovu materiju, kao i na veliki broj međunarodnih konvencija koje je Republika Srbija ratifikovala, a koje se tiču položaja radnika, ipak je moguće izvesti nekoliko osnovnih zaključaka. Pre svega, Srbija poseduje dobru pravnu osnovu u pogledu prava i položaja radnika, kako domaćih, tako i stranih. Međutim, imajući u vidu da je tek u prethodnih nekoliko godina došlo do ekspanzije strane radne snage, neophodno je da se sistem „uigra“ da bi se i na faktičkom nivou poboljšao položaj stranih radnika u našoj zemlji. Drugim rečima, potrebno je vršiti učestale kontrole poštovanja propisa, kao i izricanje odgovarajućih sankcija u slučaju njihovog kršenja od strane poslodavca, kako bi se u budućnosti sprečila eventualna kršenja prava radnika.
Autorka teksta je Anja Kurteš, advokatica