Piše: Aleksandar Marjanović

Scena u kojoj razulareni investitor mini-hidroelektrane, nezadovoljan zbog protesta ljudi koji su se okupili na putu, izleće iz automobila u želji da se obračuna sa njima, ukazala je na jednu zakonitost – adheziju. Posebno je „interesantno“ što je anti-heroj ove priče bio osion i bahat (tako valjda priliči „kontroverznim“ investitorima), a organi reda koji su bili prisustni prilikom ovog događaja, najblaže rečeno, reagovali su mlako.

Foto: Pixnio

Adhezija predstavlja pojavu u kojoj dolazi do međusobnog privlačenja dva tela sačinjena od različitog materjala ili tečnosti. Proces adhezije nastaje kada, recimo, kapi rose prijanjaju na ispletenu paukovu mrežu – i sa nje ne spadaju. 

Uzmimo, na primer, da „naš“ investitor predstavlja krupni kapital, okupljeni građani – radnike, a organi reda – državu. „Država je organizacija koja raspolaže monopolom za fizičku sliku koji služi za održavanje onog načina proizvodnje koji je u interesu vladajuće klase“, defininisao je odavno čuveni profesor Radomir Lukić. Država je svojevrsna statika između činilaca dinamaike – rada i kapitala, baš kao i što je pravni poredak refleksija državnog imperijuma. 

Pođimo od osnovne pretpostavke da se svi činioci ponašaju racionalno. Cilj kapitala je maksimizacija profita. On dovodi do akumulacije kapitala. Akumulirani kapital dobija intenzivniju dinamiku. Intenzivnija dinamika utiče na statiku. Statika u jednom momentu postaje balast ubrzane dinamike. Što je ona razgranatija i teža – predstavlja veći problem za dinamiku. Statika da bi ispratila dinamiku mora da se liberalizuje. Liberalizovana statika se po postavci stvari povlači iz mnogih sfera. U tim sferama ostaje prazan prostor za koji konkurišu akumulirani i izrazito pokretni kapital, naspram heterogenog i sporog rada. Rad i država u prvoj fazi predstavljaju preduslov za stvaranje kapitala. Za dalje uvećanje kapitala orginizovani rad i organizovana država postaju prepreka. 

Procesi akumuliranja kapitala doveli su do pojave zvane globalizacija. Na ubrzanje kapitala država je reagovala skidanjem prepreke kapitalu koja se zove suverenost. Otvorene su granice, države više ne kreiraju samostalno svoje pravne okvire, već šablonski prepisuju propise međunarodnih finansijskih institucija. Rad je reagovao individualizacijom, smanjenjem sindikalnog ustrojstva i sopstvenim povećanjem koji nameću potrebe kapitala.

Kada postanemo svesni činjenice da je subjekt u međunarodnomm pravu do pre pola veka bila isključivo država, a da je danas to svojstvo priznato i međunarodnim organizacijama, kao i da multinacionalne kompanije imaju veće bogatstvo od mnogih država – onda zapravo vidimo da društvena sankcija postojećih odnosa uveliko postoji. Ona nam ukazuje da se kapital u sve većem broju slučajeva nalazi u odnosu adhezionog ugovora sa radom i državom. Kod ovakvih ugovora u pravu, postoji sloboda ugovoranja, ali samo u onom delu koji se odnosi na volju za njegovo zaključenje. Pregovori o uslovima pod kojima se ugovor zaključuje – nisu mogući. Ovo jasno možemo videti na primeru tzv. „stranih investicija“, gde vremenom uslovi za investitora postaju sve bolji, a uslovi za državu i radnika – sve gori. 

Aktuelne primere za navedene okolnosti, za koje se bojim da su već postale zakonitosti, možemo uvideti i pukim praćenjem vesti u Republici Srbiji. Aktuelna situacija sa kompanijom Rio Tinto koja planira da napravi rudnik litijuma u regiji Jadra i crni oblaci sumnje koje prate čitav projekat – unose nemir u društvo i bude svest. Nažalost, čini mi se da se ta svest budi za sada samo za oblast ekologije. To je, po mišljenju autora ovih redova, nedovoljno da bi se odbranila i zaštitila životna sredina. Zbog čega? Pa zato što se na taj način otklanja samo konkretan bol, a ne njegov uzrok. Uzrok je nedovoljna snaga pojedinca da čvrsto se poveže i organizuje u borbi protiv u ovom momentu dominantnog kapitala. Kapitalizam je počeo da dobija svoj socijalni karakter – ne pukom evolucijom – već pritiskom sa Istoka nakon Prvog svetskog rata kada je organizovana sindikalna borba pretila da izazove revolucije i u zapadnim zemljama. 

Samo organizovano radničko društvo može stvoriti sistem ravnoteže u zemlji i sprečiti „zaključivanje“ opisanih adhezionih ugovora. Na mikro polju, sistem adhezionih ugovora je izražen prilikom zaključivanja ugovora o kreditu. Opet je postalo vrlo jasno da će vladavina prava biti žrtvovana kada treba da se odbrani interes kapitala. „Mi“ imamo pravo da vam naplatimo šta hoćemo, a „vaše“ je pravo da to samo (ne)potpišete. 

Kapi rose koji prijanjaju na paukovu mrežu u svojoj suštini jesu prirodan proces. Kap rose koja se slepi za tu mrežu jeste prirodna koliko i vertikalno raslojavanje u društvu. Gazde i poslušnici, kao i osećaj nemoći, čine nažalost istorijske konstante. Horizontalno raslojavanje i obrisi društvene jednakosti predstavljaju incident. Ali, paukova mreža se isuviše raširila, a tada se – po prirodi – kapi rose, umesto lepljenja, stresu. 

Autor je diplomirani pravnik 

By

Leave a Reply

Your email address will not be published.