Ovih dana svedočimo protestima i žustrim raspravama u javnosti u pogledu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji, koji je usvojen na sednici Narodne skupštine 26. novembra ove godine. Dok čekamo da li će Predsednik potpisati Zakon, hajde da se malo pozabavimo time šta je, zaista, predviđeno tim izmenama i dopunama.  

Izmena koja je izazvala najburniju reakciju građana tiče se hitnosti u postupanju i već mnogo puta pomenutog roka od pet dana. Šta zapravo znači taj rok i na šta se on odnosi? U postupku eksproprijacije, predviđeno je da korisnik eksproprijacije (na primer, javno komunalno preduzeće koje se bavi izgradnjom puteva), podnosi Vladi predlog za utvrđivanje javnog interesa za izgradnju puta. Nakon toga, kada Vlada utvrdi da postoji javni interes da se izgradi auto-put, korisnik eksproprijacije podnosi opštinskoj upravi predlog za eksproprijaciju određenog zemljišta preko kojeg će prelaziti budući put. Ovaj deo postupka je isti i u starom i u novom, izmenjenom Zakonu. Ono što je novina jeste što je sada vlasniku nepokretnosti (u našem primeru – zemljišta) ostavljen rok od pet dana da se izjasni o tom predlogu za eksproprijaciju. Interesantno je da takvo rešenje u starom zakonu uopšte nije postojalo – predlog za eksproprijaciju se automatski usvajao, a vlasnik zemljišta se saslušavao tek pre donošenja rešenja o eksproprijaciji bez ikakvog roka predviđenog za izjašnjenje. Takvo rešenje je, načelno, moglo da dovede do izrazito nepovoljne situacije da se vlasnik saslušava isti dan kada je obavešten da je usvojen predlog za eksproprijaciju njegovog zemljišta. Prema tome, po mišljenju autora, novo rešenje je suštinski bolje u odnosu na staro, jer je vlasnik nepokretnosti stekao mogućnost da se izjasni o samom predlogu za eksproprijaciju, pre njegovog usvajanja. Međutim, sam rok za izjašnjenje bi mogao, ako ne i morao, da bude duži od pet dana (bar 15, ako ne i 30 dana), imajući u vidu da se u većini slučajeva radi o licima koja ne poseduju pravničko obrazovanje, zbog čega je neophodno da imaju dovoljno vremena da se pouče o svojim pravima i mogućnostima u slučaju eksproprijacije.

Uznemirenost građana je izazvala i odredba da se javni interes može utvrditi i „radi realizacije projekata za izgradnju objekata od značaja ili od posebnog značaja za Republiku Srbiju, a koji projekat se realizuje na osnovu zaključenog međunarodnog ugovora u kojem je jedan od potpisnika Republika Srbija“. Ovde je ključno da se projekat realizuje na osnovu zaključenog međunarodnog ugovora. Međunarodni ugovori su posebna vrsta ugovora koje države zaključuju sa drugim državama ili međunarodnim organizacijama (npr. Ujedinjenim nacijama), i koji prolaze posebnu proceduru potvrđivanja u Narodnoj skupštini. Predmeti tih ugovora mogu biti razni – od ljudskih prava, preko socijalnog osiguranja, do zajedničkih investicionih projekata, ali se uglavnom svode na različite oblike međunarodne saradnje u cilju unapređenja raznih standarda ili olakšavanja određenih procedura. Takođe, važno je znati da, onog trenutka kada se međunarodni ugovor potvrdi u Skupštini, on ima veću snagu od zakona. Prema tome, iako je sve na svetu podložno zloupotrebama, stav autora je da je ova odredba doneta radi usklađivanja zakona sa vremenom u kome živimo, posebno imajući u vidu težnju pristupanju Evropskoj uniji i sve veći broj stranih investicija u Republici Srbiji.

Međutim, postoje određene odredbe koje, po mišljenju autora, nisu dobile odgovarajuću pažnju javnosti, a koje bi mogle dovesti do nepovoljnih rezultata u praksi. Pre svega, sada je izričito određeno da se mogu eksproprisati i nepokretnosti u javnoj svojini (ranija formulacija je bila samo „nepokretnosti“, dok je nova „nepokretnosti u privatnoj, zadružnoj i javnoj svojini“). Nepokretnosti u javnoj svojini su, između ostalog i prirodna bogatstva (reke, jezera, podzemne vode, geotermalni izvori, itd.) i dobra u opštoj upotrebi (javni putevi, trgovi, parkovi, pruge, mostovi). Ove nepokretnosti se nalaze van prometa, što znači da ih nije moguće prodati, već je na njima moguće zasnovati samo određena prava, kao što je, na primer, koncesija. Imajući ovo u vidu, postavlja se pitanje da li je sada moguće eksproprisati jezero, park, geotermalni izvor? Ako i uzmemo da je moguće (za potrebe analize), korisnik ovakve eksproprijacije može biti jedino Republika Srbija, ili eventualno autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, što proizilazi iz još jedne nove odredbe – da se korisnikom eksproprijacije smatra lice koje može steći pravo svojine na eksproprisanoj nepokretnosti. Međutim, to ne znači da je pravno opravdano da država ekspropriše sopstvena prirodna bogatstva zarad izgradnje nekih objekata od javnog interesa. Uzimajući u obzir potencijalni domašaj ove odredbe, ali i činjenicu da ni raniji zakon nije izričito zabranjivao/ograničavao eksproprijaciju javne svojine, bilo bi dobro sprovesti širu javnu raspravu u pogledu definisanja njenog domašaja i preciznije određenosti.

Takođe, jedna od najspornijih odredaba predviđena Izmenama i dopunama Zakona, odnosi se na naknadu u slučaju eksproprijacije objekta koji se nalazi u postupku ozakonjenja (legalizacije). U slučaju eksproprijacije takvog objekta, vlasniku pripada naknada samo u visini građevinske vrednosti objekta, a ne tržišne. Ova odredba je i neustavna i u suprotnosti sa drugim važećim zakonima. Pre svega, Ustav Republike Srbije u članu 58, stav 2, predviđa da pravo svojine može biti oduzeto samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Druga stvar, vlasnici nelegalizovanih objekata plaćaju porez na imovinu na te objekte, a osnovica za određivanje poreza je tržišna vrednost nelegalizovanog objekta. Ovakva odredba je nepravična imajući u vidu da se u slučaju naplate poreza kao vrednost objekta uzima tržišna vrednost, a da se naknada u slučaju ekspropijacije isplaćuje u visini građevinske vrednosti. Faktički se radi o istom objektu koji u dve različite situacije, na osnovu zakona, ima različitu vrednost, i to na štetu građana.

Dakle, kao što smo uspeli da vidimo u ovom kratkom prikazu, Izmene i dopune Zakona o eksproprijaciji imaju određenih nedostataka koji su vredni pažnje i šire javne rasprave. Ipak, akcenat ovih izmena nije na olakšanom pristupu određenim stranim kompanijama na teritoriju Republike Srbije, imajući u vidu da su već na snazi pojedini zakoni kojima su se, mimo Zakona o ekspropijaciji, rešavala ta pitanja. Prema tome, autor je stava da bi se relativno manjim intervencijama u pogledu predviđenih izmena moglo doći do odgovarajućeg Zakona o eksproprijaciji koji bi zadovoljio dostignute standarde u ovoj oblasti.

Advokatica Anja Kurteš

By

Leave a Reply

Your email address will not be published.