Kako smo došli do toga da nam je veća senzacija kada pročitamo da predsednik neke bogate zemlje na posao dolazi biciklom ili gradskim prevozom, nego gotovo svakodnevne afere naših političara? Da li smo navikli na njihovu bahatu demonstraciju moći, bespomoćno sležući ramenima čak i kada znamo da neprikosnoveno gospodare našim sudbinama?
Na repertoaru od svih hiljadu zašto i hiljadu (može mi se) zato u našoj državi i društvu, jedna od često otvaranih tema bez konkretnog zaključka je – Zašto političari u Srbiji uz pobedu na izborima u paketu dobijaju neformalni uticaj i moć gotovo neograničenih razmera, zašto se mutne radnje podrazumevaju i zašto ćutimo?
Ako u zapitanosti krenemo od toga šta su moć i vlast google će ponuditi jasan odgovor – Dok je moć sposobnost da se utiče na ponašanje drugih ljudi, vlast je pravo da se to čini u okvirima definisanih pravnih normi u granicama koje zakon dozvoljava. Vlast je legitimna moć, pri čemu su uspostavljeni odnosi između prava i dužnosti njenih nosilaca, ali i onih koji su joj potčinjeni. Ali ko još brine o dužnostima i odgovornostima?
Jer što više vlasti, to više moći, što više moći, to više para… I tako u tom nizu, kada vlast i moć združimo sa našom stvarnošću, dodamo ljudsku prirodu, malignu grandomaniju, lične kratkoročne interese… dolazimo do opojne i veoma zavodljive neformalne moći i uticaja. Nije u pitanju nova pojava, niti je rezervisana samo za trenutnu vladajuću garnituru. A nije ni autohtona sorta koja uspeva samo u Srbiji. Istorija je toliko puta pokazala da zakoni nisu uvek garancija da će institucije i nosioci vlasti raditi onako kako je po zakonu napisano.
Pa to svi rade
Izabrani predstavnici vlasti, usled brojnih mogućnosti koje im se nude i otvaraju, vrlo lako prelaze pravne i zakonske okvire, skliznu u samovolju, oslade im se protekcija i beneficije. Počinju da utiču i na procese koji su izvan njihovih formalnih funkcija, verujući da im to pripada. Snagu demokratije urušava činjenica da sve to postaje opšteprihvaćen model funkcionisanja i ponašanja pod parolom „Pa to svi rade!“ Država je prisutna gde god se deli neki plen, upravni odbori, nadzorni odbori, su plodno tle sistema odakle neformalni uticaju bujaju. I to se iz mandata u mandat nastavlja, ko god da je na vlasti. Bez obzira kojoj političkoj partiji pripadali, nosioci vlasti se možda razlikuju po odelima koje nose i muzici koju slušaju, ali ne i po doslednosti u tome koliko je teško odolevaju moći koja se proširuje na sve strane.
To nas dovodi do teme odnosa formalno definisane javne funkcije i faktičkog okvira koji zauzima u svakodnevnom životu. Ideja neformalnih uticaja političara u Srbiji ulazi u opis javnog posla i građani iako formalno poslodavci svake vlasti voljno tu palicu upravljanja po pravilu daju izabranim funkcionerima.
Izvođači radova ili pastir?
Postoje različiti stavovi o državi i institucijama, o predstavnicima vlasti koji vrše formalnu moć i uživaju neka ovlašćenja. „Veliki broj građana ne traži dobre izvođače radova, nekoga ko će valjano da upravlja institucijama i zadovolji njihove potrebe već traži nekoga ko će da im bude pastir, da ih vodi u budućnost jer on zna najbolje kako se treba postaviti. Veliki broj ljudi je spreman vrlo lako da se odrekne slobode, odbacujući sa sebe deo tereta odgovornosti. Ali to za posledicu ima vladare velike i male, koji ostaju bez adekvatne kontrole, bez nadzora i koji će sasvim očekivano prigrabriti ne samo onu moć koja im sledi na osnovu ustavnih i zakonskih ovlašćenja, već će učiniti sve da je prošire na neke neformalne kanale gde im ona realno ne pripada.“ konstatuje Nemanja Nenadić iz organizacije Transparentnost Srbije. On takođe kaže da će se političari ponašati onako koliko moći imaju. Primer su političke partije koje formalno nemaju nikakvu političku vlast, ali biti predsednik vladajuće političke stranke u Srbiji znači mnogo više nego biti ministar ili predsednik države. Najbolji primer za to su bili Milan Milutinović i Sobodan Milošević.
Dakle, koliko daleko ide ta potreba da se vlada uz prećutnu saglasnost onih koji su objekat tog vladanja može da se vidi i kroz primere mnoštva gradova i opština u kojima je prvi čovek javne uprave mnogo više od zakonski definisane javne pozicije, on odlučuje o životu i šansama, o kvalitetu i mogućnostima koje mogu a ne moraju da se otvore, on je nužni deo svake projekcije o budućnosti.
Najslikovitiji primer je Dragan Marković Palma koji više nije gradonačelnik Jagodine jer je morao da se odrekne funkcije da bi mogao da bude poslanik u Skupštini. „Verovatno niko i ne zna ko je sada gradonačelnik Jagodine. Svi znaju gde stvarno leži moć. A ta moć potiče iz činjenice da je reč o stranci koja je dugo vremena bila potrebna kao tas na vagi za formiranje nekih koalicija.I dan danas zahvaljujući korišćenju te moći formalne i neformalne ima jednu solidnu podršku u tom gradu.“ zaključuje Nenadić.
Gazde i potčinjeni
U kakvoj državi živimo, to sigurno nećemo pročitati u provladinim medijima, jer oni stvaraju sliku lepše stvarnosti, veličaju postignuća nosilaca vlasti, grade kult ličnosti predsednika države… Formalna moć vlasti nad medijima je više nego očigledna. Otuda i sve manje poverenje u medije građana koji kritčki promišljaju i žele da upravljaju svojom sudbinom.
Odnos države prema građanima sveo se na odnos gazde prema potčinjenima. Umesto da bude kao svim normalnim društvima gde građani glasaju za nekoga zato što im ta ideja u datom trenutku odgovara i onda gledaju da li je u prolaznom vremenu za četiri godine taj neko ispunio obećanja i da li se neko kvalifikovao da to bolje uradi u narednom periodu. Kod nas je nenornalnost postala svakodnevnica. Mi se ponašamo kao podanici. Umesto da ministri, lokalni šerifi građanima odgovaraju za svoje postupke, a mandat izgube kada izigraju njihovo poverenje, oni su nedodirljivi. U retkim trenucima kada vlast prepozna da neki događaj može da im smanji popularnost, onda reaguje. Primer je smena Bratislava Gašića sa mesta ministra odbrane zbog seksističkog vređanja novinarke. Ali koliko je to bilo ozbiljno pokazuje da je on kasnije samo premešten na novo mesto. A poruka Aleksandra Vučića kako se nada “da će Gašić za godinu ili dve moći da se vrati u javni život, sa većim legitimitetom, jer je podneo žrtvu koji drugi nisu” pokazuje da je sve bio samo još jedan marketinški trik pred izbore.
Na to koliko smo navikli na svakodnevne nenormalnosti govori činjenica da nas više iznenađuje kada funkcioneri u bogatim državama na posao dolaze biciklom ili putuju gradskim prevozom, i to što u Švajcarskoj većina ljudi ne zna ko im je pedsednik ili ministri, nego ponašanje naših bahatih vlastodržaca koji kradu i kraduckaju, voze se uglavnom preskupim automobilima, kupuju stanove, letuju na dalekim destinacijama i nose odela koje ne mogu da plate od redovne mesečne plate.
Zakonodavni okvir pristojan, implementacija loša
Koliko god znali kako treba živeti po zakonu i pravilima, stvarnost nas demantuje. Mi imamo pristojan zakonodavni okvir, ali lošu implementaciju. Korupcija je odavno postala sastavni deo naših života. Prosečan građanin zna da bi opstao često mora da prati nepisana pravila. On može da kritikuje i da ukazuje na nepravilnosti, malverzacije, korupciju, ali sve dok ne dođe do situacije u svom životu koju mora da reši upravo na taj način. Onda prosuđuje racionalno znajući da bi nešto važno u Srbiji završio on mora da podmiti, da nađe vezu, da radi ono što i drugi rade… što naravno ne valja jer time se produbljuje negativna spirala urušavanja pravila.
Naviknuti na razne zloupotrebe zvaničnih funkcija, građanima je jasno da su lideri nedodirljivi i da za njih zakoni ne važe kao i to da zakone kroje po meri privatnih interesa. Sluđeni i uplašeni pokoravaju se legalno i legitimno izabranoj vlasti. Ali pokoravaju se i ćute na ono što političari čine i preko granice prava. Ključ problema je taj što uprkos svim krađama i manipulacijama, medijskim lažima, nerešenim aferama, nekažnjenim funkcionerima…građani i dalje glasaju i podržavaju postojeću vlast čime postaju njeni nemi saučesnici. Da li je razlog tome nezrelost društva ili živimo u državi u kojoj je država najveći poslodavac, gde većina ljudi funkcioniše i zavisi od države? Demokratija je kažu država punoletnih naroda, možda smo mi nezreli ili ne želimo da prihvatimo tu odgovornost da budemo građani?
Promene odozgo ili odozdo
Večito pitanje je kada će se desiti promene i hoće li one krenuti odozdo ili odozgo? Ključ je u tome da treba da imamo vlast koja je smenjiva, jer smo se sveli na to da vlasti treba da se obaraju. U ovom trenutku više se bavimo traženjem Mesije, nekoga ko će da pobedi Aleksandra Vučića. Više niko ne veruje da su promene na bolje moguće. A možda bi bilo bolje da shvatimo da prostor slobode treba da se stvara. Da će se promene desiti kada ljudi sami osete potrebu da promene život, da ga urede, kada shvate da su im potrebni neki dobri izvođači radova, kvalitetni predsednici opština, ministri, transparentnost njihovih rezultata… Kada svi budemo spremni da stanemo u odbranu poštovanja zakona i demokratskih principa. Kada budemo imali nezavisne institucije i stvarnu podelu vlasti, gde je sve regulisano po zakonu. Ništa se neće desiti naglo. Potrebno je da građani osveste da mogu da upravljaju svojom sudbinom i da je njihova moć ogromna. Kada ljudi spoznaju svoju moć, pokažu je i upotrebe je za bolju budućnost svih biće, to je znak da se u Srbiji nešto menja i da smo pronašli moralni kompas ka boljem društvu i državi.
Jelena Ranković