Piše: Miljan Mladenović, Novi treći put
Neposredno nakon parlamentarnih izbora 2020. godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je najavio održavanje vanrednih parlamentarnih izbora zajedno sa predsedničkim i beogradskim izborima 2021. godine. Ovaj potez kod mnogih pristalica bojkota predstavljao je svojevrsno „priznanje da vlast nema legitimitet“ i dokaz da je njihov cilj dostignut. Sa druge strane, mnogi su ovo shvatili kao Vučićevu želju da još jednom „overi“ pobedu i na taj način dodatno produži mandat.
Nepunu godinu kasnije, situacija na opozicionom političkom nebu Srbije i dalje je veoma napeta. Za razliku od izbora 2020. godine, ovog puta se manje govori o potencijalnom bojkotu izbora, pa je samim tim aktuelno i procenjivanje koalicionog potencijala. Za opozicione stranke, čini se, u ovom trenutku najmanje su interesantni parlamentarni izbori. Stalno se licitira imenima za predsedničkog kandidata, a pobeda u Beogradu se pominje kao sasvim realan domet. Međutim, da li je to sve zaista tako?
Predsednički kandidati
Javnost u Srbiji u prethodnih nekoliko meseci više puta je dobijala mig da bi određena javna ili politička ličnost mogla da bude predsednički kandidat cele opozicije. Najčešće su u tu svrhu pominjani vladika Grigorije, Miodrag Majić i Marinika Tepić. Sudija Majić i vladika Grigorije su u međuvremenu demantovali takvu mogućnost, pa je licitiranje njihovim imenima uglavnom zastalo, iako i dalje ima onih koji misle da bi oni bili pravo rešenje. U okviru istraživanja projekta „Šta Srbija misli?“ koje je sprovedeno krajem jula 2021. godine, opozicionim ispitanicima je postavljeno pitanje „Kada su u pitanju predsednički izbori, koji kandidat bi po Vašem mišljenju bio najbolja opcija?“. Na ovo otvoreno pitanje ispitanici su dali veoma raznovrsne odgovore, pa su se među „kandidatima“ našli i Matija Bećković, Rambo Amadeus, Čedomir Antić i Novak Đoković. Ipak, ona imena koja su se najčešće ponavljala uključuju: Mariniku Tepić, Vuka Jeremića, Sašu Radulovića, Miloša Jovanovića, Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Milana St. Protića, Zdravka Ponoša, Zorana Lutovca i vladiku Grigorija. Uzevši u obzir da su pojedini „kandidati“ već izjavili da se neće kandidovati, kao i da je malo verovatno da će bilo koji lider partije biti zajednički kandidat, u ovom trenutku, u mislima građana, najbolje opcije za zajedničkog kandidata mogli bi da budu Marinika Tepić, Milan St. Protić i Zdravko Ponoš.
Marinika Tepić već duži vremenski period važi za najpopularnije lice opozicije u Srbiji. Njene pozitivne strane svakako su to što je među građanima prepoznata kao hrabra i iskreno opoziciona političarka, koja ima visoku nacionalnu prepoznatljivost i samim tim ne bi je trebalo previše predstavljati građanima. Iza sebe bi imala snažnu logističku podršku Stranke slobode i pravde. Sa druge strane, negativne stvari najčešće se svode na to da je pripadnica građanskog dela i da bi zbog nekih prethodno iznetih stavova mogla da bude problem za desno orijentisane birače. Osim pozitivnih i negativnih strana, za sada ostaje nejasno da li je pol u ovom smislu olakšavajuća ili otežavajuća okolnost.
Iako već dugo nije uključen u dnevno-politička dešavanja, Milana St. Protića možemo povremeno videti u emisijama sa političkim sadržajem. Bio je član Predsedništva DOS-a, ali se čini da nosi najmanje breme „neuspeha“ od svih lidera ove koalicije, s obzirom da se ubrzo po pobedi povukao iz domaćeg političkog života. Nosi titulu doktora pravnih nauka i time bi imao dodatni integritet među biračima. Iako nosi najviše akademsko zvanje, ne važi za „intelektualca elitistu“ i prihvatljiv je za sve kategorije birača. Pozitivno je i što je percipiran kao liberal među konzervativcima i neretko možemo videti na njegov račun pohvale i sa jednog i sa drugog ideološkog spektra. Negativne strane su nedovoljna prisutnost u medijima i obaveza da se biračima predstavi, ili barem „vrati“ u pamćenje. Osim toga, upitno je da li bi iza sebe mogao da dobije bezuslovnu logističku podršku neke partije ili pokreta.
Zdravko Ponoš, bivši i najmlađi načelnik Generalštaba Vojske Srbije. Kao vojno lice, u startu bi imao određenu prednost među jednim delom birača. Član je Narodne stranke i jedan od bližih saradnika Vuka Jeremića, pa bi zasigurno mogao da računa na logističku podršku svoje partije. Zbog kurseva usavršavanja koje je pohađao, za njega važi da je „čovek zapada“, a član je partije desnog centra koja je poprilično oprezna po pitanju spoljnopolitičkog opredeljenja, pa se veruje da bi mogao biti prihvatljiv svim opozicionim biračima. Iako verovatno ne bi bio težak zadatak predstaviti ga biračima, činjenica je da bi morala da se intenzivira učestalost nastupa u medijima.
Ipak, i kada bi se opozicija ujedinila oko jednog kandidata, i kada bi taj kandidat predstavljao dobar izbor za najširi spektar birača, šansa da takav kandidat pobedi u ovom trenutku deluje da ne postoji. Eventualna nada za opoziciju u ovom slučaju mogla bi ležati u opciji u kojoj Aleksandar Vučić nije kandidat SNS za predsednika, a koalicioni partner SPS za ove izbore ističe svog kandidata. U toj situaciji, u slučaju nespretnog odabira kandidata SNS, potencijalno bi moglo da dođe do drugog kruga, mada je čak i to malo verovatno.
Parlamentarni izbori
Naizgled najvažniji, a u ovom trenutku izbori koji privlače najmanje pažnje javnosti. Pitanje pobednika najmanje je upitno kada se u ovi izbori u pitanju. Vladajući SNS će sasvim sigurno ponovo imati natpolovičnu većinu u broju poslanika, a kada se na to dodaju i koalicioni partneri iz SPS, nikakva opasnost ne bi trebalo da postoji. Sa druge strane, u redovima opozicije ovi izbori mogli bi biti merenje realne snage i bitka za lidera u opozicionim redovima. U ovom trenutku, prema istraživanju „Šta Srbija misli?“, SNS je na 53,8%, SPS bi osvojio 7%, a iznad cenzusa bile bi i 4 opozicione partije/pokreta: SSP (6,4%), Ekološki pokret oko Aleksandra Jovanovića Ćute mogao bi da dođe do čak 5,2%, Narodna stranka 4,9%, i Ne davimo Beograd 3,5%. Sve ostale partije samostalno bi ostale ispod cenzusa. Ukoliko bismo prostim sabiranjem računali koalicije koje u ovom trenutku izgledaju kao realne, dobili bismo sledeće rezultate:
SNS-SPS – 60,8%
SSP-DS-PSG – 9,5%
Ćuta-NDMBGD-ZZS – 9,4%
NS – 4,9%
DJB-Dveri – 4,5%
DSS-POKS –-3,9%
Ostali 7%
Beogradski izbori
Iako lokalnog karaktera, beogradski izbori uvek privlače puno pažnje jer rukovođenje glavnim gradom donosi ogromne benefite. Opozicije je ovog puta svesna da postoji mogućnost da u Beogradu dođe do promene. Iz tog razloga, tema koja je u ovom trenutku najaktuelnija među opozicionim biračima, kada su izbori u pitanju, jeste put do pobede u Beogradu. Pojedina istraživanja koja smo ovih dana mogli da vidimo ukazuju da postoji realna šansa da SNS izgubi Beograd. Međutim, da bi do toga došlo, potrebno je da se poklopi više kockica.
Često se u poslednje vreme mogla čuti magična brojka od 900.000 izašlih birača. To je, prema mišljenju analitičara prelomna tačka – ukoliko izađe više građana, SNS će izgubiti Beograd. Kada pogledamo rezultate vladajućih partija iz prethodnih izbornih ciklusa, videćemo da su u zbiru SNS i SPS 2016. osvojili 430.000 glasova u Beogradu, a Aleksandar Vučić kao predsednički kandidat naredne godine osvojio je nešto više od 400.000. Na gradskim izborima 2018. godine su SNS, SPS i pokret, tada opozicionog političara, Aleksandra Šapića osvojili 490.000 glasova. Konačno, na prethodnim parlamentarnim izborima, u Beogradu su SNS, SPS i, do tada, opozicioni SPAS osvojili ukupno 470.000 glasova. Dakle, vladajuće partije su se kretale između 400 i 490 hiljada glasova u prethodnih 5 godina. Nakon ujedinjenja SNS i SPAS-a, dobar deo Šapićevih glasača će otići u apstinenciju ili ka nekoj opozicionoj grupi (po istraživanju „Šta Srbija misli?“ tek nešto više od trećine glasača SPAS-a iz 2020. glasaće za SNS). Imajući to u vidu, ne treba očekivati da će naprednjaci osvojiti mnogo manje ili više od 430.000 glasova. Prostom matematikom u tom slučaju dobijamo da je opoziciji 900.000 izašlih zaista ulaznica za pobedu u Beogradu. Međutim, da li je to baš tako?
Izborni sistem u Srbiji uvek je odgovarao partijama sa najvećim brojem osvojenih glasova. Svi glasovi za partije koje ostanu ispod cenzusa prelivaju se proporcionalno partijama koje pređu izborni prag. Prvi stepenik koji opozicija mora da preskoči jeste dobro grupisanje. Da bi u tome bili uspešni, svaka opoziciona grupacija mora preći izborni cenzus. Osim toga, u borbi u kojoj je bitan svaki glas, ne sme se preterati sa grupisanjem, jer postoji određeni broj birača koji ne bi glasao za neprincipijelnu koaliciju. U nastavku je dat pregled idealnih koalicija iz ugla birača pojedinačnih partija.
80% – 100 % birača podržava | 60% – 80% birača podržava | 40% – 60% birača podržava | 0% – 40% birača podržava |
U okviru istraživanja „Šta Srbija misli?“ pitali smo opozicione ispitanike da, osim pojedinačne partije za koju bi glasali, odaberu i kako bi izgledala idealna koalicija za koju bi glasali (glasači Pokreta obnove Kraljevine Srbije, Zdrave Srbije, Lige socijaldemokrata Vojvodine i Liberalno demokratske partije izjašnjavali su se kao glasači „ni jednih ni drugih“, pa ih im iz tog razloga nije postavljeno pitanje). Važno je naglasiti da su građani ovde samostalno kreirali koalicije, one im nisu bile nametnute. Iz tog razloga može se reći da je broj onih koji bi podržali neku od koalicija realno veći nego što je ovde prikazano, zato što su nekoga zaboravili da uvrste, nije im palo na pamet kao realno rešenje ili prosto ne bi voleli neku partiju da vide u okviru koalicije, ali bi ipak glasali za nju. Upravo zbog toga se veruje da je podrška veća od 80% gotovo izvesna među celokupnim biračkim telom, a podrška između 60% i 80% verovatno ne bi mnogo birača odnela. Podrška između 40% i 60% data je kao dobra osnova za procenu cenzus koalicija (kada nekoj partiji treba malo do cenzusa, postavlja pitanje da li koalirati sa nekom drugom partijom koja je u sličnoj situaciji znajući da će deo birača sigurno izgubiti, ali procenjuju da li će u zbiru imati dovoljno za cenzus).
Julsko istraživanje projekta „Šta Srbija misli?“ pokazuje i da je raspoloženje birača u Beogradu nešto povoljnije po opoziciju od onog na nivou republike. Tako bi SNS u glavnom gradu osvojio gotovo 10% manje (44,6%), SPS bi prošao bolje nego na republici (8,8%), dok bi najjača opoziciona stranka na nivou republike na nivou grada bila druga najjača snaga – SSP bi osvojio 10,9%. Iznad cenzusa bili bi i pokret Ne davimo Beograd sa 8,2%, Narodna stranka sa 5,8% i DS sa 3,2%. Ako bismo prostim sabiranjem računali rezultat koalicija, to bi izgledalo ovako:
SNS-SPS – 53,4%
SSP-DS-PSG – 15,6%
Ćuta-NDMBGD-ZZS – 10,8%
NS – 5,8%
DJB-Dveri – 3%
DSS-POKS – 2,3%
Ostali 9,1%
Treba imati u vidu da su ovo rezultati birača iz Beograda na pitanje o parlamentarnim izborima. To znači da su odstupanja od ovih rezultata moguća, jer postoje birači koji na lokalu glasaju za jednu opciju, a na republici za neku drugu.
Drugi stepenik koji opozicija mora da preskoči jeste dobra kampanja koja će izvući što veći broj građana na izbore. Trenutno istraživanje pokazuje da bi oko 51% Beograđana izašlo na izbore, a opozicija bi morala da pridobije još oko 5% apstinenata da glasaju da bi izlaznost bila oko 900.000. To nije nemoguće, ali je upitno da li bi svi ti ljudi glasali za opoziciju.
Na kraju, treći, ali verovatno i najvažniji stepenik. Čak i u situaciji da opozicione kolone koje pređu cenzus imaju veći broj glasova i odbornika od vladajuće koalicije, kako će ta većina funkcionisati? Da li bi uspele da formiraju vlast zajedno SSP-DS-PSG, NDMBGD-ZZS-Ćuta, NS, SDS-NOVA, Dveri-DJB, DSS-POKS, 1 od 5 miliona, Zavetnici, SRS i LDP? Čak i u situaciji da dovoljne budu koalicije oko SSP i NDMBGD, uz NS, SDS-NOVA i Dveri-DJB, da li bi takva koalicija mogla da se sastavi? Koliko bi potrajala? Kako bi funkcionisala vlast?
Na osnovu svega zaključenog, u ovom trenutku deluje da će opozicija i ovog puta morati da se zadovolji „tesnim porazom“. Ipak, do izbora je ostalo dovoljno vremena da se stvari promene, pogotovo kada je u pitanju Beograd gde je situacija i dalje otvorena. U svakom slučaju, „tesni poraz“ ovog puta za opoziciju bi mogao da predstavlja i pozitivan iskorak do konačne konsolidacije za naredni izborni ciklus.
Istraživanje je sprovedeno u periodu od 22. do 31. jula, metodom onlajn panel anketiranja (CAWI). Uzorak je činilo 1067 ispitanika koji su naknadno stratifikovani prema polu, starosti, oblasti prebivališta, obrazovanju i glasanju na prethodnim izborima. Obrada podataka izvršena je pomoću Excel-a i SPSS-a. Margina greške za 95% verovatnoće na 50% je +/- 3%.