Demokratiji nije udobno u vanrednom stanju. Razlog je jednostavan; u vanrednim stanjima glavnu reč ima suveren a svi dosadašnji predlozi kako da se demokratizuje suverenost udarali su u zid ratnog ili vanrednog stanja. U redovnom stanju, odluke se donose u složenoj međuigri različitih aktera u okviru ovlašćenja koja su im pripisana ustavom i institucionalnim ulogama. U vanrednom stanju, ove složene procedure su skraćene i uprošćene a donošenje odluka je povereno vršiocu dužnosti suverena koji na određeno vreme preuzima nadležnost ostalih institucija, najčešće delu izvršne vlasti. Problem koji uvideli mnogi autori različitih teorijskih i ideoloških orijentacija jeste da privremeni suveren iz vanrednog stanja, po pravilu, izlazi moćniji i sa širim ovlašćenjima. Privremena ovlašćenja teže da postanu stalna, a zbog odluka koje su donete u vanrednom stanju teško ih je kasnije ukinuti.

Iz oba svetska rata izvršna vlast je izašla sa većim ovlašćenjima u odnosu na parlament i većim zakonskim ovlašćenjima teži da reguliše život građana. Ali, ne treba ići toliko daleko. Borba protiv terorizma je za manje od dve decenije legitimizovala i normalizovala neke prakse koje su do tada bile nezamislive, a na udaru su najčešće privatnost i sloboda kretanja. Izraelski istoričar Noa Harari u tekstu u Financial Times-u smatra da je ovaj trend karakterističan i za mere koje se uvode protiv pandemije COVID19. On upozorava na dve opasnosti koje prete da privremene mere pretvore u trajno stanje. Jedna je trend normalizacije upotrebe tehnologija za prikupljanje informacija o građanima koje su uvedene u cilju praćenja širenja virusa, tačnije nosilaca virusa. Druga je zatvaranje u nacionalne okvire u traženju odgovora na opasnost od virusa. Prvi trend dramatično širi mogućnost kontrole građana ali je nužan radi zaštite kolektivne bezbednosti građana, a drugi pogoduje umnožavanju i legitimisanju nedemokratskih vlada u globalnim okvirima – one se čak smatraju uspešnijim od demokratskih vlada u suočavanju sa velikim izazovima. Ovim merama, uvedenim radi zaštite građana od velike, bliske i izgledne opasnosti sve više centralizuju političko odlučivanje i život građana stavlja u ruke sve manje demokratskih vlada. Odlučivanje pred izazovom velike opasnosti ne može biti prepušteno neizvesnim demokratskim procedurama.

Srbija u ovom pogledu nije izuzetak. Štaviše, ona je, ako ne lider, onda u vrhu tabele u uvođenju i normalizovanju ovakvih mera. Praćenje vladinih mera u borbi protiv virusa korona koje sprovodi oksfordski univerzitet (The Oxford COVID-19 Government Response Tracker) pokazuje da Srbija spada u grupu država sa najstrožim merama, a neke od mera ćine je jedinstvenom u svetu. Ono po čemu je Srbija svakako u vrhu jeste neustavan način na koji je doneta odluka u vanrednom stanju i kako se svakodnevno donose, obrazlažu i sprovode važne i dalekosežne odluke o merama koje ukidaju ili ograničavaju osnovna prava građana. Građani su izloženi svakodnevnim merama, kako bi se uveli u gvozdenu disciplinu neophodnu da bi se vlada izborila sa virusom, jer vlada i privremeni krizni organi ne greše – a neuspeh mera je uvek i samo rezultat nediscipline građana.

Disciplinovanje građana, koje je samo po sebi problematično, postaje još problematičnije utoliko što se nastavlja trend sve većeg disciplinovanja demokratije. Mere zaštite od virusa bile su uvek uslađene sa merama zaštite od demokratije, a one koje su uvođene iz medicinskih razloga nisu ni u jednom slučaju mogle biti u nesaglasnosti sa političkim interesima vladajuće stranke. Političko zdravlje stranke bilo je iznad fizičkog zdravlja građana i to se moglo svakodnevno posmatrati. Neki od slučajno izabranih primera su raspisivanje izbora u vreme kada je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemij, prikupljanje potpisa i okupljanje građana u vreme kada je, po relevantnim medicinskim svedočanstvima, virus već bio prisutan na teritoriji Srbije, neustavno uvođenje vanrenog stanja i formiranje kriznih štabova, javni skupovi prilikom podele medicinske opreme i otvaranja radova, uvođenje i povlačenje odluke o prenošenju informacija o epidemiji, hapšenje novinarke Ane Lalić ili izdavanje dozvola za kretanje u vreme policijskog časa partijskim aktivistima i huliganima. Zajedničko svim ovim merama i aktivnostima jeste što su usmerene na zaštitu interesa vladajuće stranke, sprečavanje bilo kakve kritike i onemogućavanje aktivnosti bilo kog drugog karaktera.

Ove praksu deo su političkog stila vladavine u Srbije već duže vreme, ali se vlast u Srbiji trudila da bar zadrži demokratsku formu, čestu samo kao komičnu fasadu. Vanredno stanje u Srbiji, međutim, ogolilo je oblike i tehnologije vladavine u meri u kojoj nije teško ne prepoznati napore vlasti da ukie bilo kakvu demokratsku kontrolu. Ipak, kampanja koja se voila u vanrednom stanju, u kombinaciji sa nekoherentnom politikom borbe protiv virusa i konstantnim zastrašivanjem građana pokrenula je i pitanja koja su obično izvan politike (kontrole života i smrti, zabrane kretanja i zatvaranje, prinudni kolektivni smeštaji) i naišla na širi otpor od onog koji bi sama opozicija mogla da proizvede. To je nateralo vlast da potegne snažno oružje, koje smo viđali tokom izbornih dana u manjim sredinama, partijski organizovane grupe čiji je cilj da demonstiraju silu i uteraju još veći strah. Rezultat toga je da su se politički sukobi preneli na ulicu, tačnije u ulaze zgrade i ponekad su uključivali komšije. To je možda cena koja se će platiti za očuvanje vlasti: politika u Srbiji se polako pretvara u tihi građanski rat. 

Aleks de Vak u tekstu “New Pathogen, Old politics”, kaže da je jedan od narativa koji se javlja u vreme epidemija onaj o granicama demokratije. Granive demokratije bile su, u Srbiji, do neprepoznatljivosti sužene i pre epidemije, ostaje da vidimo da li će se nakon epidemije, nakon silnih mera disciplinovanja, ostati bilo šta od demokratije. 

Leave a Reply

Your email address will not be published.