Kao što je sto za stoni tenis podeljen na dva osnovna dela, tako i sporazum potpisan u Vašingtonu možemo podeliti na dve osnovne komponente: ekonomsku i  političku. Pravna pitanja ovog sporazuma u vidu prirode i konstrukcije potpisanih akata od sekundarnog su značaja. Da li se radi o klasičnom bilateralnom sporazumu koji prolazi kroz obavezan proces ratifikacije u Narodnoj Skupstini Republike Srbije ili je reč o nekom atipicnom ugovoru – više je akademsko pitanje. Jer, svest o obaveznosti i ispunjenju potpisanog sa dominantnom ugovornicom kao što je SAD mora biti na izuzetno visokom nivou.

U ekonomskom delu sporazuma, najindikativnije su one odredbe koje se tiču osnivanja sedišta američke međunarodne korporacije za finansijski razvoj u Beogradu i prisustvo EXIM grupe. Ova grupa ima rukovoditi izgradnjom infrastrukturnih projekata poput Autoputa mira i železnice koja ce povezati Beograd i Prištinu sa Jadranom. Najavljena je i “minišengenizacija” ovog dela Balkana, kao i odredba kojom se zabranjuje upotreba 5G mreže koja dolazi od nepouzdanih dobavljača.

Jasno je da ove odredbe iz ugla Republike Srbije predstavljaju velike koncesije Sjedinjenim Državama, kao i veliku ekonomsku disonancu prema NR Kini, imajući u vidu njihovu infrastrukturnu i telekomunikacionu sveprisutnost u svetu i napore administracije predsednika Trampa da se ista obuzda.

Međutim, da je do promene politike doslo nagovestava nam tužba lokalne samouprave Bora protiv kineske kompanije Zinđin zbog povećane emisije štetnih glasova. Da ne postoji vremenska povezanost događaja, možda bi se moglo razgovarati o uspostavljanju dobre ekološke prakse, za koju često nije bilo sluha u našoj zemlji.

Takođe, iz ugla Republike Srbije ovi projekti predstavljaju veliki rizik. Upitno je da li autoritet SAD dugoročno može da garantuje punu ekonomsku normalizaciju sa Prištinom u uslovima besomučnih pokušaja otimanja srpskog istorijskog i kulturnog nasleđa na KiM, sabotiranja rada Specijalnog tuzilaštva i svih ostalih otvorenih pitanja. Odnosno, da li je moguće izdvojiti ekonomska pitanja od svih drugih, pa i svojinskih. Kouzova teorema kao ni iskustvo – ne daju potvdan odgovor. Šengen su stvorili Konrad Adenauer i Šarl De Gol uz pomoć američke administracije ali u bitno drugačijim istorijskim okolnostima.

Iz ugla SAD ovo je klasičan top spin forhend prema Kini, u još jednom tesnom setu njihovog maratonskog meča ali i packa Evropskoj Uniji za pokazanu impotentnost svih ovih godina.

Politički deo sporazuma predstavlja jos složeniju prizmu od ekonomske, zbog ubacivanja palestinskog pitanja u krhke balkanske odnose. Palestinsko pitanje je staro koliko i same Ujedinjene Nacije i poredak međunarodnog prava, a konflikt oko Jerusalima obuhvata višemilenijumsko razdoblje. Stoga, obavezivanje Republike Srbije da ce prebaciti trgovinsko, a potom diplomatsko predstavništvo u Jerusalim, predstavlja veliki istup koji bitno odudara od nasledjene politike SFRJ. Ujedno, proglašavajući Hezbolah za terorističku organizaciju, Srbija otvara i razna bezbednosna pitanja i izazove, posebno imajući u vidu snagu Hezbolaha. Svakako, jasno je zbog čega se palestinsko pitanje javilo u ovim pregovorima. Kome korist (Cui bono), pitanje je koje je sledilo u antičkom Rimu posle svakog sporazuma. Na to pitanje – odgovor će se možda nazreti posle novembra i izbora koji predstoje u SAD. 

Autor je diplomirani pravnik

Piše: Aleksandar Marjanović

Leave a Reply

Your email address will not be published.