Piše Stefan Tasić
Upravo održani parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori ne samo što su učvrstili vlast Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića, već je brojem dobijenih mandata ova vlast dostigla vrhunac. Oni su održani u specifičnim uslovima epidemiološke krize sa izrazito povećanim zdravstvenim rizikom. Osim političke dimenzije izbora, tek će se pričati i o odgovornosti najviših nosilaca vlasti za drastično povećanje broja zaraženih i umrlih kao i politički podređenim predstavnicima struke koji su na sve načine pokušali da život u Srbiji što pre „normalizuju“ iz ekonomskih i političkih razloga – s ciljem doprinosa legitimizaciji izbora.
Ipak, ironija je da ovaj politički momenat koji nominalno predstavlja vrhunac Vučićeve političke moći, potencijalno može predstavljati zapravo početak krnjenja režima koje, pod uslovom jačanja i konsolidacije opozicije, treba da se kapitalizuje na beogradskim izborima 2022. godine. Ovo je jedan od retkih primera u istoriji da je jedna stranka težila ka „balansiranoj pobedi“ u smislu ostvarenja komotne, ali ne prejake većine, kao i da što više formalno opozicionih i kooptiranih stranaka pređu cenzus, kako bi se zadržao privid legitimiteta. S druge strane, iako može zvučati ironično, za „bojkot opoziciju“ i same ciljeve bojkota, bilo bi najbolje da je SNS osvojio 80% glasova.
Ovi izbori su na različite načine doprineli tome da fasada demokratije, na čijoj izgradnji je Vučić predano radio svih prethodnih osam godina, počne da se obrušava. Režim je pokušao da stvaranjem paralelne javne sfere – propagandnih tabloida, kooptirane opozicije, civilnog sektora, omladinskih organizacija, itd. – izgradi jaku fasadu koja će manipulativnom tehnologijom vladanja zabašuriti suštinski autoritarne institucije. Ipak, vanredno stanje tokom kojeg je došlo do kršenja brojnih procedura i disciplinovanja građana, nedemokratski i epidemiološki nebezbedni uslovi izbora, ogroman broj neregularnosti na nikad izvesnijim izborima (osim borbe za cenzus) i naknadni sastav parlamenta bez suštinske opozicije, nisu doveli do ispunjenja ciljeva režima – stvaranja privida legitimiteta i reprezentativnog parlamenta.
Kompetitivnom autoritarizmu nije udobno u „golom“ stanju. Za razliku od drugih nedemokratskih režima, ovaj novi tip režima je navikao da se krije iza fasade koja mu omogućuje privid demokratičnosti. Efekat kampanje bojkota koja je bila izrazito pasivna, može se reći i nepostojeća, sigurno je ograničen, mada su ovi izbori imali najnižu izlaznost na od uvođenja višestranačja. Međutim, treba imati u vidu da je izlaznost jedan od aspekata izbora koji može varirati iz različitih razloga, a da osim njega, demokratičnost izbornih uslova i načina na koji se dolazi na vlast ili se na njoj ostaje – takođe utiče na legitimnost same vlasti.
Paralelno s uspostavljanjem super-dominacije SNS-a, vršila se i potpuna razgradnje opozicije. U Srbiji danas postoji problem adresiranog ali neartikulisanog nezadovoljstva koji se vidi i po tome što je broj onih koji su protiv režima znatno veći od trenutne snage opozicije. Deo građanstva se usled razočaranosti i u vlast i u opoziciju demobilisao i upravo taj deo biračkog tela predstavlja veliki potencijal za demokratsku opoziciju. Razvoj političkih procesa zavisiće delom i od sposobnosti opozicije da iskoristi mane ovih izbora za jasnije kanalisanje akumuliranog nezadovoljstva. Ukoliko se to ne desi, postoji opasnost da i ovakvi izbori zapravo i ne doprinesu slabljenju Vučićevog režima uz već poznatu opasnost nestajanja pojedinih etabliranih demokratskih stranaka usred nedostatka finansijskih sredstava iz budžeta.
Takođe, Srbija je danas zemlja sa jednom od najvećih dohodovnih nejednakosti u Evropi. Ogroman jaz između bogatih i siromašnih, osim što je loš za ekonomski razvoj jedne zemlje, ne pogoduje demokratiji pa je samim tim loš i za njen politički razvoj. Izrazite nejednakosti predstavljaju potencijalan izvor društvenih i političkih nestabilnosti i sukoba i pogodno tlo za nastanak anti-demokratskih populističkih opcija, čiji smo svedoci danas širom sveta. Zabrinjavajuće je da političkoj ponudi na ovim izborima, kao i nereprezentativnoj kompoziciji parlamenta proisteklom nakon izbora – nedostaju jasne socijaldemokratske političke opcije koje bi u centar svoje politike stavile građane, nasuprot partikularnim interesima različitih interesnih grupa – krupnog kapitala, oportunista i klijentelista. Ne računajući manjine, sve tri stranke i koalicije koje su prešle cenzus mogu se okarakterisati kao „catch-all“ stranke ili stranke desnog centra, iako se neke od njih poput SPS-a deklarišu kao levičarske stranke. Kontinuitet loših politika baziranih na klasičnom liberalizmu dovela je do slabljenja srednjeg sloja u Srbiji i prekarizacije nižih slojeva. Upravo politika koja bi u centar svog delovanja stavila jačanje tih socijalnih kategorija nedostaje ovom okrnjenom sastavu Skupštine.
Put do oporavka opozicije koji bi omogućio demokratsku obnovu zemlje je dug. Uporedo sa konsolidacijom opozicije, koja podrazumeva organizaciono, infrastrukturno i kadrovsko jačanje, potrebno je i etabliranje progresivnih politika koje će podrazumevati smanjenje nejednakosti, jačanja srednjeg i nižih slojeva, pozitivne selekcije i razbijanja partokratije i uspostavljanja socijalno odgovornije države – kao alternativu postojećoj politici. Da bi se mogao pružiti perspektivan sistem koji će zadržati ljude u zemlji, on se prvo mora redefinisati na osnovama novih politika.
Autor je politikolog