Dana 15. marta tekuće godine na teritoriji cele Republike Srbije proglašeno je vanredno stanje. Kako je navedeno na sajtu Vlade, ova odluka je doneta „nakon sastanka Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19 zbog celokupne situacije sa korona virusom“. 

Način proglašenja vanrednog stanja (bez sastajanja Narodne skupštine, supotpisom Predsednika Republike, Predsednika Vlade i Predsednika Narodne skupštine u skladu sa članom 200 stav 4 Ustava) kao i Naredba o zabrani kretanja koju je donelo Ministarstvo unutrašnjih poslova biće predmet posebne analize. U ovom tekstu analiziraćemo neke interesantne slučajeve iz krivično-pravne prakse, uz najdublju nadu da su ove „crtice iz prakse“ zaista izuzeci, te da se u ostalim slučajevima više obraćala pažnja na pravo na pravično suđenje kao i na sve ostale garantije koje stoje na raspolaganju okrivljenom u krivičnom postupku. 

Sudija Miodrag Majić je na svom Tviter nalogu 28. marta između ostalog napisao i: „Pre primene svake egzotične mere i procedure, treba dobro promisliti o njenim konačnim posledicama usaglašenosti sa zakonom“. Mislim da je cenjeni sudija dao, unapred sjajno obrazloženje pravnih „mera“ i „rešenja“ koje smo imali prilike da vidimo narednih dana. U nastavku teksta osvrnućemo na „egzotične“ krivično-pravne mere u doba korone, uz, još jednom, veliku nadu da su stvarno u pitanju izuzeci od pravila. 

1) Zabrana komuniciranja putem Tvitera

Iako je samo dva dana nakon proglašenja vanrednog stanja, gospodin Nebojša Krstić u svojoj kolumni predložio privremenu zabranu Fejsbuka, Tvitera i Jutjuba zbog, kako je naveo, veliku mogućnost širenja dezinformacija i panike putem istih – taj predlog na sreću (bar još uvek) nije usvojen. Međutim, jedan korisnik Tvitera nije baš „imao sreće“ te mu je izrečena mera Zabrane prisustvovanja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem na taj način što mu se zabranjuje komunikacija sa ostalim korisnicima Tvitera. Ovako utvrđena, a potom i izrečena, ova mera je u najmanju ruku „pravno-egzotična“, a potom i nezakonita. Evo i zbog čega.

Osnovni sud u Čačku je okrivljenom izrekao ovu meru zbog sumnje da je izvršio krivično delo Lažno predstavljanje; dakle, krivično delo koje nije u vezi sa vanrednim stanjem. Navedena mera je propisana članom 197 Zakonika o krivičnom postupku u kojem se navodi da se ova mera izriče u cilju sprečavanja okrivljenog da ometa postupak uticanjem na svedoke, oštećene ili druge okrivljene kao i da ne bi dovršio započeto krivično delo ili učinio delo kojim preti. Ono što je njena specifičnost jeste da se mora odnositi na konkretno određeno lice, koje lice i samo dobija rešenje kojim se određuje mera, prvenstveno da bi bilo obavešteno da je okrivljenom zabranjen prilazak, a potom i da bi, ukoliko primeti okrivljenog u svojoj blizini moglo kontaktirati policiju i prijaviti kršenje mere. 

Kako je društvena mreža, u ovom slučaju Tviter, samo platforma za komunikaciju – zabrana komunikacije okrivljenom sa svim korisnicima Tvitera je nezakonita. Naime, sud je eventualno mogao da okrivljenom zabrani komunikaciju putem Tvitera sa tačno određenim korisnikom, a nikako sa svim korisnicima. Ovako došli smo u istu situaciju kao kada bi, na primer, okrivljenom bilo zabranjeno telefoniranje ili slanje SMS/whatsapp poruka prema svima, a ne prema tačno određenom licu. Ostaje nam da vidimo da li će Osnovni sud u Čačku dostaviti sporno rešenje svim korisnicima Tvitera kako bi ih, što mu je zakonska obaveza, obavestio da je tom i tom okrivljenom zabranjena komunikacija putem ove mreže. 

2) Hapšenje zbog statusa na fejsbuku 

U drugom „pravno-egzotičnom“ rešenju organa gonjenja, „selimo“ se na jug Srbije. Okrivljeni je ponovo „stradao“ zbog upotrebe društvenih mreža. Ovog puta – Fejsbuka. 

„Policajci iz PU Leskovac, po nalogu OJT Leskovac, uhapsili su D.Đ. (1986) iz okoline Leskovca zbog postojanja osnova sumnje da je na svom Fejsbuk nalogu pretio pripadnicima policije da će prema njima upotrebiti silu ukoliko prema njemu preduzmu službene radnje za vreme policijskog časa“,  ističe se u saopštenju PU Leskovac. Dalje je navedeno da je okrivljeni zadržan 48 sati i da će nakon toga biti sproveden nadležnom tužilaštvu. U ovoj situaciji možemo reći da je čovek uhapšen zbog verbalnog delikta uz veliku zloupotrebu krivično-pravnih instituta i njihovo nedozvoljeno široko tumačenje. 

Iz predmetnog saopštenja saznajemo i da se okrivljenom na teret stavlja krivično delo Sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje u pokušaju. Iako Krivični zakonik kao radnju izvršenja ovog krivičnog dela propisuje i pretnju (stavljanje u izgled nekog zla licu kojem se preti), zakonodavac ne poznaje insitut „pretnje unapred“. Dakle, ovo krivično delo putem pretnje bi eventualno bilo izvršeno da je okrivljeni D.Đ. bio zatečen ili legitimisan od strane pripadnika policije – pa im je u cilju sprečavanja vršenja svojih radnji – pretio. 

Kako je ovde reč o Fejsbuk statusu u kojem imamo dvostruku hipotezu: ako budem napolju, pa ako me budete legitimisali – ja ću da upotrebim silu – jasno je da se radi o jednoj neizvesnoj okolnosti za koju niko ne može reći da bi se u realnosti desila, stoga se nikako ne bi mogla podvesti pod pojam pretnje u krivično-pravnom smislu te stoga nema ni pokušaja izvršenja ovog krivičnog dela. 

3) Apel predsednika

“Titulu šampiona“ u ovoj neslavnoj konkurenciji „pravno-egzotičnih“ rešenja u doba korone ipak dobija postupajući sudija Osnovnog suda u Novom Sadu koji je doneo rešenje o određivanju pritvora okrivljenom za kojeg postoje osnovi sumnje da je izvršio krivično delo Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije. Kada bi vest ovako zvučala, predmetno rešenje verovatno ni ko ne bi ni komentarisao, ali ono što se moglo pročitati u delu njegovog obrazloženja je apsolutno nedopustivo. Uz ostale razloge kojim sud argumentuje određivanje najteže mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog navodi se i da je „okrivljeni kršio zabranu i pored svakodnevnih javnih saopštenja kao i pored apela Predsednika Republike u kojem je isti molio građane da se poštuju propisane mere“. Dakle, postupajući sudija se u rešenju kojim čoveka lišava slobode – pozvao i na „apel predsednika“ kao relevantan faktor. 

Kako naš Ustav u članu 4 proklamuje podelu vlasti i propisuje da „uređenje vlasti počiva na podeli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku“, jasno je da „apel predsednika“ ne može nikako nikako predstavljati bilo kakav izvor prava, a zbog načela pravne države i podele vlasti – svakako nije celishodno isti navoditi ni u obrazloženju rešenja kojim se neko lišava slobode. 

U vanrednom stanju je dozvoljeno odstupanje od zajemčenih ljudskih prava, ali, naš Ustav u članu 202 propisuje korpus prava od kojih nije dozvoljeno odstupanje. Pravo na pravično suđenje iz člana 32 Ustava spada u ovaj korpus – od njega nije dozvoljeno odstupati nikada. 

Shodno činjenici da Ustav proklamuje i nezavisnost i samostalnost sudske vlasti u odnosu na ostale dve grane vlasti, sudije bi kao nosioci sudske vlasti morali da se „odupru“ eventualnim „željama“ izvršne vlasti i da svojim postupanjem čuvaju svoju samostalnost i nezavisnost koje spadaju u jedan od osnovnih načela pravne države.  

Iako smo po kuloarima imali prilike da čujemo da će skupštinska većina doneti zakon o amnestiji koji će se odnositi na sve ljudi koji su krivično procesuirani za vreme vanrednog stanja, ovakva situacija svakako nije dobra i skreće pažnju relevantnih međujnarodnih organizacija na stanje ljudskih prava u Srbiji. Lišavanje slobode nekog lica da bi se poslala određena politička poruka ili dao „primer“ drugima apsolutno je nedopustivo. Ipak, nadamo se da ovi slučajevi predstavljaju izuzetke od pravila i da će služiti kao ružni primeri koji se nikada više neće ponavljati. 

Marko Pantić  

Leave a Reply

Your email address will not be published.