Kako će nastavnici i roditelji nositi breme vanrednih okolnosti tokom nove školske godine? Ko nosi najveći teret odgovornosti i koliko će roditelji biti u stanju da ekonomski izdrže finansiranje zaštite zdravlja svoje dece?
Ovog septembra đaci su u školu krenuli snabdeveni ne samo udžbenicima i školskim priborom, već i maskama i dezinfekcionim sredstvima, uz prethodno učenje o ponašanju u novonastalim okolnostima izazvanim pandemijom virusa Covid-19.
Krizni štab je tek 11. avgusta usvojio, pa prosledio Vladi i nadležnim ministarstvima Stručno uputstvo za organizovanje i ostvarivanje nastave (u daljem tekstu: Uputstvo). Između ostalog, Uputstvo je predvidelo i skraćenje trajanja časova sa 45 na 30 minuta, kombinaciju fizičkog boravka u školskim klupama i nastave na daljinu, smanjenje broja učenika prisutnih u jednoj učionici, kao i praćenje nastave posredstvom Javnog medijskog servisa Srbije. Unija sindikata prosvetnih radnika, uz podršku Sindikata lekara i farmaceuta, tražila je odlaganje početka nastave za 15 dana, smatrajući da je i prosvetnim radnicima, kao i roditeljima i deci, potrebno izvesno vreme kako bi se prilagodili nesvakidašnjim okolnostima koje su na svetskom nivou, prema nedavnom izveštaju Ujedinjenih nacija, doveli do najvećeg prekida sistema obrazovanja u istoriji, kojim je pogođeno skoro 1,6 milijardi učenika i studenata u više od 190 zemalja na svim kontinentima. Zatvaranje škola i drugih obrazovnih ustanova odrazilo se na 94% svetske đačko-studentske populacije.
Sa druge strane, roditelji u Srbiji popunjavali su razne ankete, donoseći odluke i preuzimajući odgovornost za način pohađanja nastave svoje dece. Problem je, međutim, što roditelji nisu imali –i još uvek nemaju– ni blagovremene podatke ni relevantna znanja za takvu vrstu odluka, bivajući prinuđeni da balansiraju između strahova za zdravlje svoje dece i želje da im deca odrastaju u koliko-toliko normalnim okolnostima.
Zašto smo došli do toga je obrazovanje, kao fundamentalno ljudsko pravo od kojeg zavisi razvoj i prosperitet pojedinca ali i društva u celini, postalo oblast kojom se bave i u kojoj najteže odluke donose prosvetni radnici i roditelji, a ne država i njeni organi i institucije?