Koliko smo svesni podeljenosti sprskog društva u kome snagu argumenata nadjačava “argument snage”? Kako do društva koje razgovara, kako do prava na različitost bez straha od napada, kako do razmene ideja umesto razmene uvreda?
“Skandal”, “drama”, “brutalno”, “užas”, “uznemirujuće”, “jezivo”, “pakao” – samo su neki od termina koji ilustruju jezik agresivnosti i senzacionalizma prisutnog u srpskim medijima. Prema istraživanju Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) sprovedenog u periodu od 15. septembra do 15. oktobra 2019. godine, u najčitanijim štampanim i online medijima u Srbiji objavljeno je 19.964 teksta sa elementima agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma. Najčitaniji mediji u zemlji samo u toku jednog dana objave u proseku 644 teksta koji sadrže neke od pomenutih elemenata, dok svaki medij u Srbiji, samo u toku jednog dana, prosečno objavi 23 problematična teksta.
Međutim, nisu samo mediji u Srbiji ti koji sprovode ili zastupaju agresiju i govor mržnje. Preko najviših državnih zvaničnika i funkcionera, pojedinih organizacija i pokreta, kao i medijskih radnika i mnogobojnih analitičara i eksperata (nastavi niz), ovaj nepoželjni i opasni način komunikacije došao je i do opozicije (pa i one koja sebe naziva „pristojnom“ i „demokratskom“), privatnih poslodavaca i zaposlenih, skupština stanara, kupaca i prodavaca na lokalnoj pijaci, komšija. Nabrajati možemo u nedogled, sve dok ne dođemo do sebe samih. Na koliko agresivnih i senzacionalističkih vesti i sami užurbano prebacujemo stranice ili pritišćemo ’klik’? Koliko smo puta, u prethodnih mesec dana, i sami javno upotrebili reči „izdajnik“, „bitange“ ili „mrzim“?
Celokupno srpsko društvo kontaminirano je agresivnom komunikacijom i govorom mržnje. Pitanje je – kako smo došli do toga? Pitanje nad pitanjima – kako se toga osloboditi?